Учитељ

618

као... ух... као голубица по плавоме зраку; а срце лупа, лупа, бије, пење бе, лепо овуда, овуда, па дође до гркљана, управо једњака;.. застане ту као кутлача, готово да га човек испљује... али те оно, пусто срце, јест !.. мучи, мучи !,.. Памет оде до Бога, преко Бога... до ђавола !... Знаш већ... Е, тако је, јест !... Е, па, око. тога девојчета , тако да рекнем, заносио сам се као луд'!.. Судбина !... Сањао сам је у сну и на јави !... По читаве сате седим и мислим само о њој!.. Деца жуборе ларме, плачу ; ја само дигнем главу, викнем : мир... пст!.. па опет паднем у мисли'!.. Тако једнако... Ја !...

И, најпосле, једва се сврши и то !... То девојче била, је моја покојна Мара...

Сузе га облише.. Он их убриса рукавом, изађе опет у другу собу... Мало не постоја, врати 06...

Знаш ли, проживео сам као бубрег у лоју!... Мара је све знала! Каже она мени: |

— Лудаче'!... ја не би трпела ону ларму, ја би' оно побила !...

— Али, душо, педагогија каже: децу не треба, тући!.. Ето Педагогије Бакићеве, ево Дитесове...

— Не знам ја то !... вели она... Кад је дете немирно, ошини ти њега !...

Објашњавам ја то њој по два сата: како деца нису животиње, како према њима треба бити благ. Онда јој узмем читати «Педагогигију,» а она се тек насмеје:

— Остави се, бога ти!... Лако је њима. тамо то исписивати; него овде је тешко !... Да ја оним твојим ђацима трипут уђем у школу, били би анђели !

— Па добро, душо, ето!...

Сутра дан пошљем њу, а ја одем у село да купим брашна.

Кад сам се вратио, тишина као у гробу. Уђем у школу. Она седи за асталом и плете чарапе. Пред њом штап. Старији ђак слишава. Они сви ћуте...

— Видиш ли јако; — пита ме она.