Учитељ

178

воту добија противан резултат. Сви људи, а нарочито деца, примају више оно, што су видели, но што су чули, јер очи увек преносе посредством својих нерава јаче утиске на нашу душу но уво, те по томе се оно, што смо видели, задржава јаче но оно, што смо чули или читали.

У првом случају видимо сам начин рада а и резултат истога, док у другом чујемо или читамо речи, које нас упућују тек да радемо. За то је пример у младости врло важан Фактор у васпитању, а још више у детињству. Деца су од природе наклоњена да подра-. жавају радњама лица, која су око њих, и мало по мало по навикама па и по мишљењу постају им слична, као код што инсекат: добија боју оног листа или биљке, која му као храна служи.

Ма какав правац васпитања давала школа деци, ипак примери које су она гледала сваки час у породици, много јаче утичу на. развитак детињег карактера. Толико је велика важност домаћег васпитања. У школи су речи као главно средство за васпитање, док је у породици на против рад, а речи се врло ретко употребљују.. Породица је као огледало, које у себи огледа појмове целог друштва; у њој се прикрива клица националног карактера; и из овог“ извора, према томе буде ли он чист или заражени проистичу и одговарајући обичаји, навике, правила и занати, који у извесно време: господаре у народу. Домаћи оџак васпитава цељу нацију. Друштвено“ мишљење, Филантропске склоности код извесног народа рађају се у породици, јер „љубећи породицу, ми љубимо и друштво.“ вели Борк.

Човечје симпатије излазећи из овог маленог породичног цептра; почну се распрострањавати све више и више, док на послетку не: обухвате цео свет! За то што је права Филантропија слична милосрђу, почиње се у породици, но не ограничава се њеним зпдо-. вима и пределима.

Чак и незнатни поступци, како нама бар изгледају, понављајући се сваког дана, могу утицати ни развитак дечјег карактера у добром или рђавом правцу. С годинама пример и подражавање пређу у обичај; обичај се кристалише у навику, а навика је таква сила, да ми често и не знамо колико јој жртвујемо од своје слободе. Тим начином и карактер родитељски непрестано се понавља у њиховој деци и ови последњи пре ће заборавити све, што су научила из туђих речи, но оне примере трудољубља, самовладања, љубави и послушности, које су она сваког дана виђали и осећали у својој породици. „Какав отац, такав син, каква мати, таква кћи,“ вели практички геније нашег народа.