Учитељ

О ФЂУБАВИ У ВАСПИТАВАЊУ.

Говорила на (Св. Савској прослави у основној школи у Пожаревцу Зорка Марковићева, учитељица.

— мал

Поштована господо и госпође!

Ове године на мене је пао избор, да вам овом приликом, изговорим уобичајену беседу. Ја сам се врло радо латила тога задатка, и ако ме је јако страх да га нећу моћи достојно извршити. Али ја се тешим тиме, што сам уверена, да ће мој говор, подстрећи «остало женсокиње,» да првом згодном приликом покаже: како међу њима има и знања и талента, смишљености и полета дакле свега онога, што им се тако радо пориче. Кад се човеку укаже згода, да допринесе што год општој ствари — он се њоме мора користити, па ма то ишло на рачун његове личне сујете. Ви видите, шта ме је руководило да седнем на говорничку столицу — будите ми, дакле, благе судије.

Нисам намерна да вам говорим о вредности данашњега дана, нити о животу и раду Св. Саве. Говорити о томе, значило би: сумњати у ваше знање, о нашем првом просветитељу народном. Далеко је од мене и помисао, да вам учиним такву увреду !

Тврдо сам убеђена, да нема српскога срца, гоје је данас хладно остало !

Залудће га тражити у Србији и Црној Гори; залуду Босни и Херцеговини ; залуд у Маћедонији и Старој Србији = сва су она загрејана једним истим осећањем: љубављу и страхопоштовањем на спрам свога првог учитеља и —