Учитељ

396

Дођоше до раскршћа. Ту кочијиш окрену десно. Муње учесташе, замрачи све и — поче грмљавина... Сви ћутаху... Док рече кочијаш:

— Ено школе !

_ — Где; — упита младић. — Ето... ево је, виш!

И скрете на једну ћуприју. За тим стаде пред ка-

пијом и скочи те је отвори. Кад кола стадоше, младић се подиже са свога се-

дишта, — Хвала Богу! — рече. А крупне кишне капи почеше падати. — Силази брже! — рече он жени — па дај часом то нешто бољих ствари!... А ти, брате, — окрете се

кочијашу — шта је оно '.. Шупа... Терај кола под шуну!..

“Кена беше скочила с кола; из школе изађе један постарији сељак те прихвати ствари које му жена додаде...

За тим сви уђоше под кров. Киша поче пљуском,

Младић се окрете сељаку.

— Јеси ли ти послужитељ :

— Јесам, господине.

— Јесу ли стигле моје ствари овде!

— Јесу, господине.

— Па где су:

— Ја сам сместио у собу.

— Које је соба :

— Ево! — рече послужитељ.

И иза појаса извуче кључ, те окључа врата.

Уђоше обоје.

Собе беху лепо окречене и патоси опрани. Имађашеих две, обе велике и видне.

— А!.. лепо! — рече он жени.

— Врло лепо!... Ија ћу одмах да намештам ствари. — рече жена.

— Можеш ! — рече он, и приђе прозору те се наслони па гледаше како киша пада...