Учитељ

463

гих захтева које ћемо мало ниже изложити. Штетне последице оволикога, писања без цељи. налазе се делимице у узалудном трошењу новаца, које родитељи дају деци за прописе и прописнице, купујући их више мање свакодневно. По најлешшу практику чини троћа врста учитеља, који само извесних дана дају ученицима да пишу, и то на већ одређеним часовима «„лепога писања» а сам рад врше у школи а не код куће. Са свим је видно, да ови наставници са најмање труда, само са већом пажљивошћу при вршењу овога рада у школи и постижу по најбоље успехе у овој наставној и васпитној вештини. Јер, чинећи овако, они су при самоме пословању ученичком присутни и пазе те исправљају све могуће неправилности при писању прописа. Поучавају се сви ученици у правилноме седењу при писању, у правилноме држању прописа на клупи и пера у руци и у пажњи, да се на тај начин рад сам што боље сврши. И тако, докле ученици првих и других учитеља испишу на годину код својих кућа стотинама прописа, и опет без видљивога успеха у писању ; дотле, ученици трећих исписали су !0 или 20 пута мању количину прописа а на крају године изашли са јасним и задовољним резултатом. Писање стечено у првоме времену, постаје навиком уче-_ ничком и то му је — друга природа.

С друге стране опет, ученици првих учитеља, оглобили су своје родитеље знатном сумицом новаца на излишне прописе и прописнице; док су други, код паметнијих наставника, сачували у себи дара за лепо писање а родитељима заштедели коју парницу више.

Са овим смо већ на чисто, те мислимо и изводимо: да је свакодневно, тако рећи непрестано, писање прописа, или прописница једна двоструко штетна излишност и да је ређе а пажљивије писање у школи, прави пут, којим треба ходити те да и овај васпитни предмет коракне у нас. |