Учитељ

459

знатих ствари. Зна се на пр. на далеко, да сви ученици из школе Р., кад сретну какога странца скидају капе и назову му Бога, прекину игру и понуде му место, тако, да се на игралишту где су деца врло весела, као и на сваком другом месту, може проћи кроз најгушћу гомилу деце а да се ни с једним не судари. Ко год познаје ствар неће се зачудити кад додам, да ученик иде у учионицу увек на десет минута пре почетка предавања да предавање почиње одмах чим куцне час, да врло ретко које дете занасни и да се ученик, који је закаснио стиди погледа или благог питања учитељева. А како на другом месту стоји с учтивошћу: Како стоји с отпочињањем наставе и закашњењем : Има учитеља који веле: «Овде су деца сурова и дивљачна, те би била залудница учити их лепом понашању на улици; најпосле учтивост о којој се толико говори само је празна Формалност, ја вршим своју дужносту у школи, остало је ствар њихових родитеља.» Ти разлози немају смисла. Учтивост није празна Формалност, она је, шта више, спољни израз доброћудности, поштовања и љубави према, другим људима, а код детета специјално потчињеност према старијима. Учтивост захтева да се природном егоизму у најширем смислу речи, поставе границе према другим лицима. С тога она и није само конвенционално — спољне него у самој ствари наравствене природе. Наш подмладак није суровији од подмлатка из пређашњих времена, али може остати без пијетета, услед либертистичкога васпитања; који васпитач то неће, логично је да захтева учтивост према одраслима. Учитељ који неће пристати да буде прост наставник, који даје часове, мора се се старати о понашању дечијем на игралишту и на улици; он треба да казни и оне који згреше ван учионице, макар знао да ће се "родитељи љутити. Ако то не сме, онда јо сав говор о васпитном задатку школе просто брбљање. Али пошто се.свуда, по понашању ученика, ван. учионице, с правом суди о духу саме