Учитељ

481

као што је се и Песталоције чудио, шта се то тако ваљаног налази у његовој Листарди и Гертруди. Но суд савременика и потомства тек чини правепну оцену, и одаје оно, што је дужно ђенијалним људима, који су радили речима и делом за корист човечанства. Ноне није имао ни времена за друге списе, обзирући се само на практични рад, он је томе жртвовао свим својим рођеним талантом.

Сем свега овог, Ноне је био и красноречив проповедник, те је сем дужности министра просвете, директора семинарије и учитељске школе, и као духовно лице, био придворни проповедник, ефор и најстарији · свештених у херцогству. Већ сама спољашност његова: благородне и отворене црте лица, вгсоко чело. жив поглед и поносит стас, имали су у себи нешто, што улива. поштовање. Глас му је бијо особито пријатан: чист, јасан, гибак и милозвучан. Проповеди су му се одликовале дикцијом и благотворном простотом; а најглавније је то, што је умео хришћанску науку благодетно и подпуно да примени стварном животу са свима потребама његовим, и у свима његовим појавима, да религиовне истине учини тако рећи опитљивима. Изучивши психолошки све тежње човечијег срца, и гледајући животне односе са особене идеалне тачке, он је подпуно постиго тајну, којом се може да утиче на ум и вољу својих слушалаца. Проповеди су му биле тако поучне, да је се после њих на души свакога осећало лакше, као после суза покајања и топле молитве. Он је се најусрдније старао о моралности своје пастве, и сејао је чисто семе у срца својих парохијана.

Кад је 1826. год. Хилдбургхоузенско херцогство било присаједињено Мејнитетском, тамошњи херцог појмив изврсност системе васпитања. сад те заједничке државице, нареди да се учитељска школа из Мајнитена пренесе и споји са хилдбургхаувенском, са свима својим наставницима ; а тако исто и конзисторија, и Поне по-

52

„УЧИТЕЉУ : пл