Учитељ

488

блистале су променљиво топлотом сунчане светлости; "час су се влажиле росом суза, час муњевито блистале гњевом против неправде; умно лепо лице његово сијало је строгошћу, а уједно благошћу и благородством, веселошћу и меланхолијом, у такој чудној смеши, да је заиста у самој ствари било огледало душевних врлина тога, необичног човека, кога је природа тако богато обдарила, њежним и љубећим срцем, и дубоким чуством и узвишеном душом, подједнако склона и идилији у домаћем животу, и шумној радљивости у свери друттвених тежња. Тешко би ко други могао понети на својим плећима и један део тежине толиких дужности, које су све на њему "једном лежалс, а то је се видело и оценило тек онда, кад је 1835. год. постављен други директор у семинару и учитељској школи, и 1838. год. кад је дошао други министар просвете, и кад су све те дужности и радови подељени били на више личности. И по предаји тих дужности, њему је остало још много других дужности. по звању саветника духовне управе. ефора и најстаријег свештеника у вароши, што је такође тражило велике радљивости,

Судба му је дала, да доживи један прекрасан и ве_ личанствен дан у свом животу. По одступању од звања, министра просвете, и других дужности као што рекосмо, свака је свеза међу њим као старешином. и учитељима њему подчињеним прекинута била; и иоследњн нису га се већ имали шта, бојати, нити што а његову милост или немилост рачунати. Али то нибу били баш једини односи привезаности према њему и/његових бивших подчињених, као што ће се из сљедећег видети:

Незна се, коме је првом од њих пало на памет, да и спољим начином изјаве оданост своју великом свом наставнику; тек је 23. Маја 1839. год. са свију страна, мајнингетеког херцогства освануо у Хилдбургхаузену огроман број учитеља, ђака из разних завода и грађана; п тек што је Ноне из постеље устао, а под његовим се