Учитељ

459

Позната је ствар, да, противу писмених задатака у основној школи, као пи у гимназији, не може бити повике. Нема верне и трајне везе у мислима све дотле, докле се оно, што је се слушало, и не напише, па онда и опет о томе тито боље промисли. Овако писмено исказивање, тече ли оно само по извесном сукцесивном реду престава, заиста и јесте понајбоље и понајаче средство те да се јасно може да опази: да ли су деца оно, што су из уста учитељевих слушали, — запамтила, или нису.

И ако код нас свију учитеља предавања из разних предмета, теку више мање једнообразно — у колико се. то не би косило си месном важношћу школе и околине — ипак у толико неједнообразније стојимо према писменим задацима у нашим школама.

Има неких, који никако и не задају писмене задатке својим ученицима, нити КОД кућа нити у школи; сем прописа и прописница, и чине понајвећи део писмених задатана. Оваки учитељи, разуме се, да су на погрешвом путу.

Има опет других. код којих квипти страшан број писмених садатака. Задају ти они непрестанце сваке недеље и празника, свакога четвртка после подне и у сваком малко слободнијем времену, чо кеколико писмених задатака на израду !

И ови учитељи, као и они први чине. једно велико зло, међу самим својим ученицима, Јер, у колико први сасвим безобзирце превиђају важност писмених задатака по наставну и васпитну страну ученичку; у то: дико други силном масом писмених задатака, прече правилном развитку ученичком са друге стране. Такви учоници, у сваком ијоле слободнијем времену, претоварени су умно. Вечито седе и раде. изоштравајући ум, а ни тренут времена не остаје им да задовоље нагонску силу своје природе — да се понграју, и да у игри потраже доброга здравља и румена и своже крви.