Учитељ

ТРЕБА ЛИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ ПРЕДАТИ ОПШТИНАМА 24

морао чинити једно од овога двога: или се свађати са општином, тужбарати, доћи у омраву и у свом личном интересу одатле бегати; или дигнути руке, гледати свему „кроз прсте“, па „нека иде како иде“. Хтео не хтео, учитељ би на тај начин морао попуштати и у постојанству и у раду, само да угоди околини — а највише на штету саме наставе.

Овде се и нехотице сећамо оног времена, што га г. ов. хвали, када су општине саме погађале и отпуштаде учитеље. Ну ми се с њиме у тој хвали не можемо ни у колико сложити. Онда су за учитеље често постављани пропали трговчићи и занатлије, који су више пута шили памукљије пред ђацима, док су се ови „слишали“ из „Часловца“, „Псалтира,“ „пјенија“ ит.д. Они су имали влехуду спрему, злехуду зараду, а такав.љим је био и сам постизани рад у школи. Мукс је то, кад Фурунџија прави ципеле! 96бог тога је држава урадила врло паметно, што је тако важну грану на- | родног напредовања у своје руке прихватила. Према народном умном стању и, свима осталим приликама, она тим послом мора још за дуго руковати. Истина се мора признати, да је настава у нас тек од онда срећно напред почела корачати и да је учитељство наше. тек од онда почело добијати бољу спремуи лешпи углед у народу —- од кад се о свему томе држава почела бринути. Да није тако учињено, наша би настава и данас чамила; наше би колеге — може бити — и сада шиле памуклије у школи; а не би им им користило да неку већу спрему придобијају, јер би општине, кад би до њихове воље стајало, и сада као и онда, тражиле учитеља само што јевтинијом ценом, па ма и не знао ништа више осим читања, писања и обичног рачуна. Не дајимо умље за безумље! У нашем је народу још врло мали број људи, и то махом по варошима, који умеју да цене: спрему наставника, важност школе и да се о њеним потребама старају све-_ срдно и вешто. Поверити неки посао у руке ономе, који се не разуме у њему, значи намерно тај посао у назадак бацати. Да су школе остале у народним рукама онако, како су пре биле, општине _ саме нити би знале нити би хтеле, ни могле обратити старање на довољну педагошку спрему својих учитеља; па све друго и да је било. у своме реду, настава би данас, због тог једног узрока, била на далеко нижем ступњу, него што је. Док су векови протицали, и други народи крупним корацима ишли напред, нас је гњавило турско ропство и друге неприлике, с тога смо далеко изостали како у целокупној култури, тако посебице и у просвети. Пред на-