Учитељ

ОБРАЗОВАЊЕ КАМЕНОГ УГЉА 41

структуру стабала и лишћа и на први поглед тешко је погодити, шта она, представља, за то је о њоји постојао велики спор међу научницима.

У колико ја знам, први је у неколико разјаснио то питање познати геолог, професор Морис. Пре једно тријестину година он је брижљиво описао и нацртао ова ситна тела, у примедбама на познати састав: » Оп ће соа] Ђгоокадаје Сога — Е!е1Д4“ што је издао Прествич, тадашњи преседник геолошког друштва. Проф. Морис, својственом проницаталношћу, погодио је право значење тих тела и смело изнео мишљење, да она нису ништа друго, до биљне спорангије, налик на спорапгије данашњег Шсородниа сјамаћита %)

Овај пропалазак за дуго није изведен до краја. Тек пре неколико година Каретерс је определио биљке или боље рећи биљку, на којој су се развијале те спорангије. Њему је пошло за руком да пронађе кесицу на, листу (спорокарпију) у којој су били ти дископдални мехурићи. Ту је биљку назвао РЈепипеев сгасша. Стабло и гране њене нису потпуно одређене, но нема сумње да она стоји у блиском сроству са Бердодепгоп-ом, чији се остаци често налазе у карбониферској Формацији. Лепидоденарони, шибље или грмолико дрвеће, највећма се приближују данашњим Агапсалта-ма, Гране што ву носиле плод свршавале су се шишарицама, које су у неколико личиле на исте у јеле п иве. Но тај коничан плод није носио семе, већ се на површини лишћа развијаху меурци (пуни спорај — спорангије. Нешто налик на ово виђамо на наличју лишћа у папрата. Сличност спорангија биљке Кјепипее5-а са спорангијама у каменом угљу описао је Морис а доказао Каретерс. Што се тиче мањих мехурића сада нема више сумње, да су то биле споре укрите у ове — веће меуриће — спорангије.

Готово све Феле ликоподијума, што данас живе, незнатне су и ниске биљке. Међу њима нема пи једне која би била већа од два или три хвата; али, по својој организацији, у најтешњем су сроству са лепидоденроидним биљкама карбониферске Формације. Стабла, лишће и плод тих биљака веома, личи на ове. Опоре и спорангије јако наликују на данашње ликоподиуме, тако да се споре Геродердгопа и у величини, без мало, подударају са спорама Јлесорофит сарагит-а.

На тај начин ми и нехотице долазимо до уверења, да ови мањи и већи мехурци у »Венег-Вед“ и др. угља, нису ништа друго до споре и спорангије неких биљака, које стоје у доста блиској вези с данашњим ликоподијумима. Кад би било могуће, као што мени изгледа, доказати да је обичан к. угаљ исто што и овај мехурасти угаљ, само у неколико измењен, опда је очевидно: да огромне масе каменог угља, што их ми сагоревамо представљају скуп спора и спорангија од биљака, чији су се делови сачували у угљенисаном облику а кад кад и оставили отиске своје у слојевима масе каменог угља.

Од многобројних хипотеза о постанку и начину образовања каменог

угља, које су постављане у разна времена, многе се не подударају са

#) 5. сјауаншт — црвоточина у Шулека, Вагепарреп рле де Јопр. Пр.