Учитељ

А

62 ЛАОН ЊЕ

— Зар ти то ниси знао, него да ти ја кажем:

— Внао сам.

—- Ја, видим, а и ти признајеш, да си крив, да си погрешио што си Јок. ударао прутом; али ко је крив, мора се казнити. Него ако ти Јок. опрости, оцростићу ти ја Нека ти опрости, ако хоће. Иди замоли га па даље да живите као другови, као браћа. Тада Јова бризну плакати. Плакао је и није се утишао док му Јок. не рече да му опрашта. Јова је дете доброг срца и за то је доста цлакао, Али ја сам навалице отезао са, процесом суђења, те да се „слатко наплаче«“. И плач је некад мио и драг Тешко томе ко се никад није у своме млађаном животу „слатко заплакао“. Сем тога, имао сам на уму и ону дечију лакоћу у заборављању онога, што се забрањује, па за то сам хтео да ово расправљање траје дуже, како би утисак био јачи. 7 |

После малог затезања — сигурно што су сви ђаци били упрли очи у њега — приближи се Јова Јоксићу. Али сад му је опет мучно било да га моли за опроштај. Ја сам једнако наваљивао на Јову да каже, да је погрешио и да моли за опроштај. Кад Јова виде да га ја нећу оставити док не изврши оно што сам му рекао, а он слабим гласом, стидљиво рече:

— Ја сам погрешио, хоћеш ли да ми опростиш'

— Хоћу, без икака устезања одговори Јоксић.

— Рукујте се и пољубите се за знак пријатељства, рекох им ја. Они се руковаше и пољубише. Јоксић се смејао и Јова се осмехну. Од тога. доба нису се њих двојица свађали, већ су живели кио браћа и другови.

Каменац

За оку вина. У очи летњег Св. Николе запиташе ме неки ученици, да их пустим јер им је сутра слава. Ја им одсечно одговорих, да их не могу пустити, јер им то није главна слава, а после и немају посла код куће. Отац нека слави, а ви хајте у школу, рекох. Кад је било у Јјутру на Св. Николу неки остали и без дозволе, неки дошли без воље, неки опет дошли са надом, да ћу их пустити, а мали Владислав дошао и донео бире. Ето белаја ! Примити бире, а не пуститиђака — не ваља; не примити бире, то је опет увреда за ђака, а нарочито родитеља — опет не ваља. Шта, да се ради па да буду и »вуци сити и стадо цело«

— Господине, танким гласићем радосно проговори мали Владислав — послао отац ово бире на поклон, и молио, да ме пустите кући, те да зовем (вдравицом) по селу на славу. Нема ко други.

Знајући да је његов отац инокосан и да заиста нема кога да му носи здравицу, рекох Василију: иди! Али после неколико секунада сетих се, да ће то рђаво да утиче на све ђаке, а нарочито на оне, који су такође очекивали да их пустим. Елем, изгледало је на први поглед дасам га пустио за бире, а не због оправданих разлога, као што се доцније и показало. "аман Влад. бијаше на школском прагу, рече збогом, а ја се сетих свега,

К