Учитељ

ЖЕНЕ КАО ВАСПИТАПИЦИ И ВАСПИТАЧИ 3 195

Слободна римска грађанка била је самостална у избору грађе за васпитавање. Мајка Граха узимаше приче о прецима, да код својих синова развије отачаствољубље, пожртвовање и т. д. без кога се у оном добу није смео нико назвати „грађанином римским“. Приносећи на олтар отаџбини своје драгоцености, Римљанке су доносиле разне наките, а Корнелија Грахова каза ово: «највећа драгоденост на овом свету, то су ми моји синови, џ њиж сам посветила отаџбини“. Овом примеру следовала је и Катонова жена, за коју се прича, да је поред своје деце „дојила и децу својиљ робиња само да ит склони ди су већи пријатељи сину њезиноме“.

Овакво васпитавање без сумње и личи правим матерама, које држе да им дужност налаже, да своме народу дају добре грађане и грађанке, који ће, ценећи заслуге, живот и рад својих предака, умети да заузму лепо место у будућности.

За образовање женскиња било је и јавних школа, особито у добу цветања науке и вештина. Тада није био изузетак, да се женска могла мерити са мушкима у знању и умењу. Нису изостале биле од мушких ни у гимнастичким играма на Марсовом пољу, где су трчале, скакале, хрвале сви т. д. Изучавање кућних послова, и домаће економије, остављено је било матерама, да оне своје кћери у томе усавршавају. и

(во природно васпитавање и учинило је, да је малени римски народ могао да завлада целим светом, и да остави сјајне трагове своје прошлости. Али чим се променио правац у васпитавању и „грађанка римска“ постаде робиња своје сујете; кад се већа пажња обраћаше кићењу златом, дијамантима и другим „украсима“; кад код Римљана продре најнижа врста мекуштва и покварености васпитање деце сматраше се као последња дужност родитељска, а робови и робиње заузимаху то важно место; цветању римске империје откудаше последњи часови славе и величине — Рим постаде уточиште раскоштва, беде, сиротиње и кварежа !

Одуживши се слободним „римским грађанкама“, изнели смо у исто време и први корак напред, који су Римљани учинили, да, жена покаже сву њену славу и величину у кругу своје породице, колико су јој у оном добу, душевне моћи снажне биле.

135