Учитељ

3 БУГАРОКЕ ШКОЛЕ 197

ЈЕДАН УТИСАК

ветрова, који, као да сажаљеваху ову малу оазу У снежној пустари. Идеш свакојако напред, али нити можеш знати докле си дошао. нити колико си од свога пута прошао. Идући тако, окоро више назад него ли напред, дођосмо до једнога јарка којим један мали поточић протицаше Ту видесмо једну колибицу сламару. Ограђена плотом и покривена сламом, пркосила, је олујинама са Балкана, а наши чувари границе седели су у њој поред ватрице, која је живо пуцкарала. То данле беше наша нараула. Овратили смо ту. Пошто се мало огрејасмо, запалисмо по једну, прикопчасмо се мало боље па хајд даље .... Пређосмо границу. На мах ме обузе необично осећање у томе тренутку. Помислих : Сад се налазим у земљи Стамбуловљевој, · душманина српске мисли, а и ово је парче земљице јуначка, крв Србинова оросила, да идеју споку оснажи и развије је у бокор, који би се пружио тамо мало даље на Исток до реке Искра.

Ове, доста немирне мисли прекиде ми утисак са друге једне кућице. С почетка мишљах: да је то каква стајица за стоку окслних мештана, али се на брзо разуверих кад видех, да једна гомилица жандарма бугарских излете «у фронт" са оружјем, чим нас сагледалше. Сад ми беше јасно да је ово њихова караула. Шта смо друго могли и чинити до поћи право к њима. Идући ближе к њима, не умем вам казати шта сам мислио. Кад смо већ дошли, после обичнога поздрава, они се један по један растураху и ми оставмо само са њиховим «старшијом». Пошто од њега сазнадосмо: да је са свим слободно ићи у село, продужисмо путовање даље " после не пуних 20 мин. хода, стигосмо већ у Славиње.

Славиње је велико село. Имаће близу 3—%00 пор. глава. јудећи по околини, као и по зградама, могасмо са великом вероватноћом судити, да оно спада међу врло богата села у Гокелини. Веома нам чудно би, кад смо видели у селу ин К вод жандарма. Они на нас нису обраћали толику пажњу, као они на граници. После смо дознали, да им је ту главна смена, за цео кордон овога краја.

Било је већ 12 сахати и ми одосмо у једну кућу ОНА. једног сељака — који је по мало и мејанисао — на ручак.