Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 205

опасне кризе, болести и погрешан рад све то утиче на њу. И Јасно - По-

љанска школа прошла је овога лета кроз једну такву кризу. Узрока је

било више: прво, сви бољи ученици — као свагда лети — разишли сусе. кућама да сређују летину; друго, дођоше нам и нови учитељи, а ова про-

мена највише оставља трага у настави; треће, целог лета, готово сваки дан, имађасмо гостију, то бејаху највише околни учитељи, који на тај

начин хтедоше да се користе одмором. Међу тим, зна се, да гости много

сметају правилном школском раду.

Имамо четири учитеља. Два старија, који раде ево већ две године, навикли су се са ученицима, знају свој посао и није им чудна слобода и „неред“ (у »педагошком“ смислу) који у нашој школи влада. Два су учитеља нова, скоро су и сами из школе изишли, па су зато поштоваоци спољашњег поретка, распореда, програма, часова и т. А. Нису се још навикли на живот наше школе као они први. Оно што први учитељи сматрају за разумно и неопходно, то ови други, нови, држе да је погрешка коју треба, поправити. | >

Школа се налази у једној двокатној кући. Две собе су заузете за школу — учионице — једна за кабинет и две за учитеље. Над степеницама, под настрешницом, виси звонце, коме је за клатно везано уже. 57 предсобљу је доле гимнастика («рек« и «баријера»), а горе стоји клупа, Степенице и предсобље угажено је блатом и снегом; ту, на дувару, виси и распоред. Ред учења је овакав: сваки дан у 8 часова у јутру, учитељ, који станује у школи, поштовалац спољашњег поретка и школски администратор, шиље једног дечка, који ту ноћива, да звони.

У селу устају рано, још пре зоре. Из школе се лепо види светлост кроз прозоре сеоских кућица, и за по часа после школског звона, могу се видети у магли, у киши или под косим сунчевим зрацима, како се на брежуљцима, (село је од школе растављено једном јаругом) појављују тамне фигуре: по две по три заједно или усамљене. Осећање дружбе у путу к школи ишчезло је код ученика, и зато не иду гомилама. Није нужно да, им се виче: «устајте, децо, у школу !« Они знају већ, да је школа реч женског рода и још много које шта, друго, и, чудно је, што им није нужно друштво, Кад буде време они сами иду. Чини ми се, да је личност дечја. све самосталнија, а њихов карактер све одличнији. Са собом нико ништа не носи — ни књиге, ни записнике. Домаћи задатци не задају се.

Не само што не носе ништа у рукама, него им није нужно да што год и у глави носе. Никакве лекције, ништа што је вечерас казивано, ђак. није обвезан да сутра пред учитељем понови. Њега не мучи мисао: како ће изговорити лекцију. Он носи само себе, своју пријемљиву природу и уверење о томе, да ће у школи и данас бити онако исто весело као: и јуче. Он и не мисли о школском часу док час не почне. Никад никога не опомињу за закашњење, а нико и не одоцни, — мањ по неки пут старији ђаци, кад их оцеви задрже код куће због каквог посла. И тада,