Учитељ

ИЗУЧАВАЊЕ ДУХОВНОГ ЖИВОТА 243

ле ===

код младића нестаје оне наивности, којом се одликује дете и дечак; али у исто време нестаје и оне мирноће и ведрине у духа, нестаје хармоније, место које се јавља дисхармонија између духа и живота, између замишљеног идеала и реалних Факата.

Наступа зрелост. Човек и даље непрестано критички испитује живот, и на послетку долази до уверења, да све ово, што данас пред собом видимо, мора данас да. буде овако као што је. Дух саз мири са животом, у духу се поново јавља хармонија. Погледајте оног старца — дух му је исто онако ведар и миран, као и код оног његовог упучета, што му је на рукама.

То је, у најкрупнијим потезима, развитак индивидуалног духа. Као што и читаоци виде, развијајући се дух полази од хармопије, и кроз дис-

хармонију враћа се опет хармопији. Дакле коловрат је закон у развитку

духа. Поред тога видимо још и то, да се место првобитне наивности доцније јавља критика; и у томе се састоји прогрес у развитку духа. И тако дакле, коловрат путем прогреса — то је закон, по коме се индивидуални дух развија. ишееа сличан се начин врши и духовни развитак човештва, узетог у

целини. Примитивни неми људи, ајаћ, који још ни зз религију нису знали, веровали ву да је у природи све живо. Лишће, које се креће услед ветра, киша која пада, она стена што се низ брдо котрља — све је то живо, овако исто као и ми, људи. Ово њихово веровање назива се анимизам. Као тито и читалац види, у њиховом духу влада потпуна хармонија; они природу не деле на мртву и живу, већ је сматрају као једну целину, сматрају да су живи сви делови природе |

Али у скоро је у њиховом духу, место овога монизма, наступио дуализам. Чим су мало више искуства стекли, увидели су да се варају, увидели су да у природи није све живо. Па чак и оно што је живо, н. пр. чове« кад престане пулс да му бије и кад из њега изађе последњи дах, није више жив — мртав је. На тај је начин постао појам о души, као о нечем одвојеном од тела (спиритизам). Тиме је већ била створена основица, за духове и богове — јавља се религија, која је у старом веку на истоку свемоћна била. У

Доцније, када је се јевропска цивилизација развила, са напретком науке опада важност религије. Али људи се још никако не могу да ослободе оног дуализма, оне дисхармоније, која је у духу створена онда, кад је човек први пут поделио природу на мртву и живу. Не признаје се истина више да бог управља светом, али се измишљају некакве одвојене и безличне »„силе«, које покрећу мртву материју. На место религије јавља се метафи-

зика — дуализам у другом облику.

Тек у новије време почиње да задобија земљишта, философски монизам, по коме је кретање особина материја, и једно се без другог не може замислити. Моторна, покретачка снага налази се у самој материји, пи без ње

“