Учитељ

ЖЕНЕ КАО ВАСПИТАНИЦИ И ВАСПИТАЧИ 281

не стече ни увуса, ни навике за какав користан рад. Она најпре залудничи а после постаје ленштина. „Она се навикава да спава једну трећину времена више пего што треба за њезино здравље. Овај дуги сап само је слаби и више излаже телесним побунама. Од тога долавл она опасна жеља за провођењем“. Она постаје радознала п лаковерна. Воли да чита романе, комедије и чудновате приче, у којима је мешана нечиста љубав. Па каква је несрећа за њу да сиђе с овога замишљенога живота у најмање ситнице у кући.

3. Међу жениним дужностима на првом месту треба да је васиитавање њене рођене деце и управа чељађу у кући, управа куће и кућних послова. За све ово иште се млого знања, мудрости и искуства. Да би се жене спремиле за свој позив, треба још из малена навикавати девојчице на кућну управу, дајући им неке домаће послове према њиховој снази и знању.“ ')

Ове узорите назоре Коменскога и Фенелона изнесмо држећи, да нису ни у колико изостали иза данашњег времена и потреба. Ну ма како да су о томе много писали савременици онога доба, опет се на васпитавање женскиња, веома мала пажња, обраћала. Тако: „Школовање женскиња зависило је махом“ (у ХУГ веку) „у градовима од добре воље“ „школске госпође“ или „учитељице“ и од воље родитеља, који су своје ћери слали у школу и заустављали их од школе, кад год су хтели. Тада не беше нарочито спремљених учитељица. Где је било женских школа, учитељице су обично биле удовице, несрећне жене, па и бивше калуђерице. По себи се разуме, да је од ових учитељица било мање користи него и од тадашњих учитеља,“ “)

Ново, реалистичко доба у васпитавању, започео је у неколико Комепски а праву важност дали су му доцнији педагози као: ЊанЖак Русб (1712—1778) и Песталоције (1746— 1827). Са појавом реализма истакнута је и права важност матера у васпитавању. Природни ток васпитавања почиње од куће, где је мати имала главну улогу, а одатле је пренето на саму природу, где је опет мати пратилац свога детета. Говорећи о практичким појединостима васплтања, Русо вели: „Дете треба да трани и подиже његова мајка,

1 М. Ђ. Милићевић, стр. 180 — 184. 2) Д. Јовић, стр. 80.