Учитељ

У ЈАСНОЈ П

И

ШКОЛА

Све вечерње лекције, а особито ова прва, имају свој нарочити карактер мира, сањалиштва и поезије. Уђите у школу у сумрак: светлост се не види кроз прозоре; све је тихо, само угажени снег на степеницама, слаби кораци и шапутање унутра, и по какав малишан, ухвативши се за ограду, иде по степеницама, све ово доказује да су ђаци у школи. Уђите у собу. Овде је готово мрачно, јер су прозори замрзнути; најстарији и најбољи ученици нагли се напред к учитељу и дигнувши главе, гледају му право у уста. Олужитељева кћи, самостална, девојчица, са забринутим лицем, седећи свагда на, високој столици, чини ти се, да сваку реч гута; мања деца седе даље. она слушају пажљиво, чак и с вољом она се увек понашају као и старија деца, — па ипак при свој њиховој пажњи, она неће моћи да причају, и ако доста запамте. Неко се навалио на плећа другоме, неко стоји на столици. Ретко се који, од оних који се, налазе стиснути у средини гомиле, запимају писањем прстима разних ФИгура на леђима. својих другова. Нико се неће ни осврнути на вас. Кад се прича нова лекција сви ћуте као заливени и слушају ; а кад је понављање онда се чују застољубиви гласови, који се не могу уздржати да не казују учитељу оно што су запамтили. Само кад дође на ред стара историја, коју деца воле, онда замоле учитеља да им понови сву лекцију својим речима и не дозвољавају да се учитељ прекида. „Но, зар ти не можеш да трпиш2... Ћутиј« викну обично на онога, који ред квари. Криво им је, што заборављају карактер и вештину учитељева причања. У последње време предавана. је историја живота и рада Христа Спаситеља. Сваког часа, захтевади су да им све исприча. Ако им не би хтели све да испричају, онда су они сами довршивали омиљени свршетак — историју Петровог одрицања и Спаситељевог страдања. Чинп ти се, да је тада све мртво, ништа се не миче — да нису заспали 2 Ако приђеш у сумраку ближе и погледаш ма коме малишану у лице, видећеш како седи мирно са упртим погледом у учитеља, са намрштеним челом од јаке пажње и по десети пут скида са свога плећа наслоњену руку другареву. Ви га голицате по врату, — он се неће ни осмехнути, сагнуће главицу, као да се брани од мухе и опет ће се сав одати тајанственој и поетичкој причи: како се сама црквена завеса поцепала, и како је мрак пао на земљу у сред бела дана њему је то и страшно и мило. Но, ево и учитељ сврши призу, сви се подигоше с места и гурајући се к учитељу, надвикујући један другог, старају се да испричају све што су запамтили. Подигне се страшна вика и учитељ једва чује једнога, а камо ли све. Они, којима забрањују говорити, јер су уверени да они знају, не задовољавају се тим: они иду К другоме учитељу, ако њега нема, онда к другу, к странцу па и послужитељу, иду из једног краја собе у други по двоје или по троје, молећи свакога, да, их слуша. Ретко да један сам прича. Одаберу се по групама, једнаким по спреми, па причају, поправљајући један другог. „Хоћеш ли са мном“, пита, један, али овај зна, да му он не може бити друг па га зато шиље дру-