Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

гоме. Кад се напричају опда се умире, уносе свећу и одмах добијају друго расположење,

У вече у опште, а особито на другоме часу, мање је вике и кретања, а више покорности и поверења према учитељу. Особита одвратност псказује се према математици и анализи, а сви ученици воле певање, читање и причање. „Што све математику , хајде да пишемо или да причамо.... 0 земљи, или макар историју,» говоре ученици.

У 8 часова у вече очи се већ склапају, уста почињу зевати, свеће слабије горе; старији ученици се уздржавају а млађи и слабији, налактивши се на сто, заспе под пријатним звупима учитељева говора. По некад, кад су часови интересантни и кад их је много (неки пут и по седам великих часова на дан) па су деца уморена, или пред празник, кад су код куће спремљене "топле пећи, — тада у један пут, не говорећи ни речи, на другом или трећем часу после ручка, два или три дечка потрче у собу и почну тражити капе. „Где ћете виг — Кући. — А зар нећете на час, — ето сад је певање ' — Па деца нам кажу да идемо кући! одговара, један, излазећи с капом у руци. — Ко је то казао — Деца одоте! Шта је тог — пита учитељ, који је спремио своју лекпију. — Останите! Но у собу утрчи други дечко са зажареним и забринутим лицем — Шта стојиш2 — срдито напада он на задржаног, који у нерешљивости чупка памук из капе: — деца су већ отишла, сад су ваљда код ковачнице. — Зар су отишла2 — Отишла. И оба истрче вичући с прага: Збогом, Иване Ивановићу! Која су то деца, која су прва решила да иду кући, и како су се решила, Бог ће их знати. Ко је то решио, нећете никако наћи. Они се нису договарали, нити су правили какву заверу, већ само момислили да деца треба да иду кући. «Деца одоше!« —- доста је тај узвик ; па да поврви све низ степенице, прескачући по једну по две и падајући у снег. У разговору и узвицима крену се кући, обилазећи на уској стази један другог. Такви случајеви понављају се један пут или два пут у недељи дана. Истина је и то, да је ово непријатно за учитеље, који нису за овакав поредак: али треба имати на уму, да на један овакав час долази по пет, шест или седам часова дневно за сваки разред, које ученици издрже по својој сопственој вољи, самостално. Само у понављању оваких случајева можемо видетн, да ли је предавање непотпуно и једнострано. Ако би било постављено овакво питање: да ли је боље, да за годину дана не буде ни једног оваквог случаја, или је боље, да се овакви случајеви понављају за половину годишњег бррја часова, — ми би пристали на ово друго. Ја сам увек у јаснопољанској школи био задовољан, кад би се поновили ђ—6 пута овакви случајеви. Не обзирући се на чешће опомене да деца могу ићи кад год хоће и куда који хоће, утицај учитеља тако је јак, да сам се ја у последње време био јако забринуо, да им не би разредна дисциплина , распореди и белешке стешњавали њихову слободу тако, да најпосле не упадну у нашу вешто намештену мрежу поретка, изгубивши могућност избора и протеста,