Учитељ

ШКОЈА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 295

Па и ако деца иду радо у школу, ипак ја не мислим, ла је то доказа особеног карактера јаспо-пољанске школе, — јер би се то исто десило иу другој школи, пошто је жеља за науком код деце тако јака, да се они покоравају радо многим тешким условима и праштају многе недостатке, само да испуне своју жељу. Слобода остављања часова у свако доба служи нам као срество које чува учитеље од најгрубљих погрешака и злоу потреба.

У вече су часови певања, логичпог читања, приповедања, ФизичкихХ експеримената и писања писмених састава. Ученици највише воле читање и опште. У читању се старији ученици намештају око великог стола, па један чита а сви један другоме причају. Млађи седају за књигом све по двоје, и, ако је та књига разумљива, читају окренувши се к светлости а па лицу им се огледа задовољство Неки, који хоће да уживају два задовољства, седају поред угрејане пећи, греју се и читају. За време физичких опита, скупе се само најстарији и они развијенији, из другог разреда. Час физичких опита је, по карактеру, којега је добио код нас, веома фантастичан, и савршено одговара оном расположењу духова, . које је изазвано читањем прича и басана. Ту се оно што је баснословно прикаже у реалности; све постане живо: клекова бобица, која се одбија од црвена, воска, немирна магнетва игла, гвоздени опиљци што трче по хартији, под којом се креће магнет. Најпаметнији ученици, који добро разуму ове појаве забораве се, па почну викати на иглу, на кугдицу и на опиљке: „Гле ти њега! Куда ћеш, куда ћеш.... Држи је!... Играј мало, деј“ и тад.

Обично се сврше предавања у 8 или 9 часова у вече, ако само столарство не задржи старије дечаке мало доцније, и онда сва гомила деце, са веселим узвицима, изађе заједно до вратница, а одатло се по групама, разилазе на разне крајеве села. По некад намисле да се возе на великим санкама, па се упрегну у неке рукунице, изиђу на средину пута и очас се изгубе у снежној прашини, остављајући поред пута црне гомиле оних, другова, који су се у снег изврнули. И ако у школи влада слобода учења, ипак на отвореном пољу у чистом ваздуху настану нови односи веће слободе, више простоте и више поверења између учитеља и ученика, а ови су односи идеал сваке школе.

Једног вечера читали смо у првом разреду «Веа“ (чудовиште) од Гогоља; последње сцене из ове приповетке јако су на децу утицале и уо-

бражење им раздражиде, — многа су непрестано имала на уму вештицу и сећала се последње ноћи. На пољу није било много хладно, — беше обична и облачна зимња.

ноћ. На раскршћу стадосмо; старији, трогодишњи ђаци опколише ме, молећи, да их проведем још мало; мањи ме погледаше па потрчаше напред. Ови млађи ученици учили су код новог учитеља, па зато између мене и њих није било онаквог поверења као између мене и оних старијих. «Хајдмо до ове шумице!« рече један од њих. Највише је молио Феђка, дечко од