Учитељ

Ивона НА РТА Пелу И И

996

Па

10 година, нежна, пријемљива, поетичка и окретпа природа. Опасност је за њега увек била главни услов задовољства. Страшно је било гледати, када он са још једним својим другом летос исплива на средану спруда у ширини 50 хвати; при том још и гимнастише у реци: Гњурају се у дубину, пливају на леђима, пуштају из уста воду ирема сунцу, кличући друговима на обали да виде, какви су они јунаци. И сад је он знао, да у оној шумици може бити и вукова, па ипак је молио да прођу кроз шуму. Ову молбу прихватише и остали, и нас четворица пођосмо у шуму. Други ученик — назваћу га Семка — здрав и Физички и морално имађаше 12 година ; зваху га Вавило; он је ишао напред вичући загушљивим гласом. Проњка је био трећи ученик; бејаше то болешљиви , миран и необично даровит дечко, син сиромашног оца; он је ишао поред мене. Феђка је ишао између мене и Семке и непрестано говорио својим особитим меким гласом, час причајући како је летос овде чувао коње, час уверавајући да нема на свету ничега страшног, а почешће запиткујући: може ли што год да изађе пред нас2< и непрестано је настојавао, да му ја штогод на ово одговорим. Нисмо ни улазили у средину шуме, — то би већ било «веома, страшно“, али и око шуме је било мрачно: Пут се једва разпознаваше, а сеоске ватре сакрише нам се испред очију. Семка се заустави и стаде ослушкивати. „Стојте. децо! Шта је то 2“ рече он ненадно. Ми зађутасмо, али не чусмо ништа ; деца се још више заплашише. «А шта ћемо радити, , ако он изиђе пред нас2»> упита Феђка.

Отпочесмо разговор о кавклским разбојницима. Деца се опоменуше оне кавкаске приче, коју сам им одавно причао, и ја сам морао по опет причати о хајдуцима, о козацима, о Хаџи-Мурату. Семка је ишао напред, газећи храбро својим великим ципелама и одмерено мичући широким леђима. Проњка пробаше да иде у реду са мном али га Феђка одгурну с пута, и Проњка, који се услед својс бедности сваком покораваше, мораде трчати на страну, макар и упадајући у снег до колена, само је жудео да чује приповетку.

Оваки, који познаје сеоску децу, зна да она нису навикла на ласкање, нити могу трпети нежне речи, пољупце, миловање руком ит.,А. Видео сам, како једна дама, желећи помиловати једног сеоског малишана, рече, „но, ја те морам пољубити, мило моје дете!“ и пољуби га, а он се застиде неразумевајући, зашто је она то учинила; дечко од пет година већ стоји изнад ових миловања, — он није више мали! Зато ми је и било чудно: кад се Феђка, идући поред мене, на најстрашнијем месту у причи, у један пут косну мене најлак рукавом, а за тим својом руком ухватин ме за два прста и више их не пушташе. Тек што ја ућутах а Феђка стаде молити да причам још, и то таквим умилним и узлрхталим гласом, да није било могуће одбити га. уХајде ти назад !< викну он срдито Проњки, кад овај истрча напред; он је био раздражен, — беше му добро и мило