Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 291

што се држи за моју руку, и нико није смео да му руши то задовољство. «Дел, причај још Тако, то је добро!» ..

Прођосмо шуму и. приближисмо се селу. „Хајдете још с нама, да нам тричате,; -- рекоше ми сви, пад угледаше сароте Ротре. Ишли смо ћутећи, почешће падајући у рупе по рђаво насутом путу; бео мрак као да се уздизаше пред нашим очима; облаци стајаху врло ниско, као да их је нешто на нас навалило; тој белини пе беше краја, а у њој бејасмо ми. шкрипећи по снегу; ветар је звиждао по голим врховима јасикове шуме а нама беше добро иза ње. Оврших приповетку с тим, како је опкољен хајдук заџевао песму, па се после мачем пробуразио. Сви ћутаху. „Зашто је он певао, кад су га опколили 25 упита Семка. удар не знаш, — спремао се да умре!“ одговори Феђка љутито. „ја мислим, да је молитву певао!» додаде Проњка. Сви му одобрисмо. Феђка опет није мировао: њему не беше доста страшних приповедака. «А како је оно било, кад су вашу тетку посекли 24 упита он. уПричај, причај». Ја им аспричах још један пут ону страшну историју убиства, грофице Толстојеве, а они ћутећи слушаху, гледајући ме право у очи «Уплашио се јунак!« рече Семка. „Није, смео ноћу да иде, кад је она посечена лежала! рече Феђка. Ја би побегао!“ — и он све више хваташе руком моја два прста. Заустависмо се у лугу, иза гувана, на самом крају села. Семка узео један суварак па бије по смрзнутом линином деблу. Гомила иња падаше нам на капе а звук се разлегаше по гају. 21. Н., — рече Феђка (мислио сам да ће опет о грофици) — кажите нам, зашто учимо певање 2 Често сам о томе мислио; истина, — зашто певамо 2»

Како је он лако прешао од убиства на ово питање, — Бог ће га знати, али судећи по свему: по звуку његова гласа, по озбиљности, 6 којом је очекивао одговор, — осећала се веома јасна и неминовна веза овога питања са пређашњим нашим разговором. Све једно, било да се осећала та веза у томе што је он одговарао на моје објашњење да необразованост знатно утиче на злочин (ја сам им говорио о томе), или у томе, што је он замишљао себе у улози убице, сећајући се својега омиљеног певања (он има леп глас и велики дар за музику), или се та веза огледаше у томе, што он осећаше да је сад време искреног разговора. па, се сећао свих питања, која је требало разрешити; — како било да било, тек ово питање није никога од нас зачудило. »А зашто учимо сликање, зашто депо писање 2« рекох ја, не знајући како да му објасним важност вештина. «Зашто учимо сликање %“понови он замишљено. Он је питао у ствари: каква је корист од вештина“ — а ја нисам ни смео нити сам умео да му о6јасним. — »На што је сликарство, — рече Семка. — Насликаш све, и сваку ствар по слици можеш да начиниш #» — „Не, то је цртање, — рече Феђка. — А. зашто се Фигуре сликају 2»... Семка се није дуго мучио за овакав одговор: уЗашто ће нам штап, а на што нам је липа #» рече он, ударајући суварком по липи. Јест, што ће нам липа; = упитах јал «Да

УЧИТЕЉ 20