Учитељ

те И

998 ШЕОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

градимо корита“, Одговори Семка. — А лети, док још није одсечена, за што ће нам2 — „Не треба нам.“ „А, није тако, — прихвати Феђка, кажите ви мени, зашто расте липа 7... И ми отпочесмо разговор о томе,

како није све удешено само за материјалне користи, већ и ради лепоте, и дођосмо на ту мисао, да је вештина — лепота; ми смо разумели један другог, и Феђка је сад разумео зашто липа расте и зашто учимо певати. Проњка се сложио с нама али он више подразумеваше моралну лепоту доброту. Семка је све разумео својим великим умом, али не признаваше лепоту без користи. Он је сумњао у то, као штоим бива код људи широка ума, који осећају да је вештина снага, али не осећају у својој души потребе за ту снагу; он је, као и они, хтео својим разумом да појми вештину, старајући се да се одушеви њоме. «Сутра ћемо певати иже, ја се сећам свога гласа“. Он има слуха, али нема укуса и Финоће у левању. Феђка је лепо разумевао, да је липа са лишћем лепа, и да је лети лепо у њу гледати, а више ништа. Проњка је разумео, да је жалост посећи је, зато што је она жива: „кад пијемо брезин сок, то је исто тако кад би пили крв.“ Семка није ништа говорио, али је мислио, да је од ње мало користи, кад је трула. Не могу свега да се сетим, о чему смо тада говорили, али знам, да смо казали све што се може рећи о пластичкој и моралној лепоти.

Пођосмо у село. Феђка ми никако не пушташе руку, — чини ми се сада из благодарности. Бејасмо те ноћи тако блиски један другоме, како одавно нисмо. Проњка изиђе у ред с нама на широки сеоски пут. „Ено, код Мазапових још гори свећа!« рече он. „Јутрос ја идем у школу, и сретнем Гавру, јаше на коњу, идући из крчме пијан као земља, коњ му беше сав у пени и зноју, а он га једнако бије!... Ја увек жалим животињу; истина, зашто да је бијемо2“ — На то ће рећи Семка: „мој отац, кад путује из Туле, пусти коња, те га изврне у шанац, а отац спава пијаш.< — „Гавра бије свога коња и преко очију .... тако ми је жао било, — рече Проњка опет. — За што да га бије Сишао с коња па га бије.“ Семка, у један пут стаде. „Наши већ спавају, — рече он гледајући у прозоре своје јадне мале кућице. — Хоћете ли још са мном 2» — Нећу. „Збогом, Л. Н. викну он, нерадо се одвајајући од нас, и трком пође кући, притисну кваку и пестаде га. «Хоћеш и нас да одведеш до куће — најпре једног а после другог 2“ упита Феђка. Пођосмо даље. Код Проњке је још горела, ватра ; погледасмо кроз прозор: мати— висока, лепа, али изнурена жена, са црвим очима и обрвама — седела је за столом и чистила кромпир ; на сред собе вишаше љуљка; математичар из другог разреда, брат Проњкин, стајаше код стола и јеђаше кромпир умакајући у со. Соба бејаше мрачна, трошна и пуна нечистоће. «Болест те не изела! викну мати на Проњку, _— а где си биој«“ Проњка погледа мирно у прозор и насмеши се СтИдљиво. Мати се досети, да он пије сам дошао. и одмах промени тон свога, говора.