Учитељ

364 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

речи, за наше ученике није имала никаквог значаја. Наши су ученици почели учити на табли написане речи и Фразе, које су сами измишљали, и знали су да се пише «кого«“ а говори се «каво»; држим да је некорисно учити депу застајању и промени гласа према иптерпункцији, јер сваки петогодишњи дечко добро уме употребљавати те знаке, само ако разуме шта говори. Изгледа, да је лакше научити ученика да разуме оно што је из књиге прочитао (што ће пре или после морати да достигне) него научити га да пева по знацима као по нотама.

Учитељ увек и нехотице иде на то да избере најлакши за себе начин предавања. Што год је начин предавања угоднији за учитеља, то је неузоднији за ученике. Само је онај облик предавања користан, са којим су ученици задовољни. |

Ова три закона у предавању најјасније су потврђена у ЈП. школи на механичком читању !

Благодарећи свежем школином духу, особито кад се повратише њени старији ученици са сеоских летњих радова, ово је читање само по себи одбачено, — јер им оно постаде досадно, те почеше избегавати часове. Читање са казивањем садржине, које доказује успех механичког, показало је јасно да овога успеха нема, јер за пет недеља многи нису крочили ни корака напред а неки су и заостали. Најбољи математичар првог разреда, Р., који је на памет умео да извлачи квадратне коренове, тако је заборавио читати за то време, да смо га морали повратити да чита по слоговима.

Одбацисмо читање из једне књиге, и почесмо размишљавати, какав би начин механичког читања сад узели. Са свим проста мисао, да није још дошло доба за течно механичко читање и да нема никакве нужде да се оно учи још у првом разреду, и да ће ученици и сами наћи најбољи начин кад буде потребно, — тек нам је недавно пала на памет. За време овога истраживања десило се, само по себи, ово што иде. На часовима читања, које се само по имену делило на механично и логично, најгори читачи узму по двоје једну књигу (некад приче, други пут еванђеље, по гдекад збирку песама или број каквих народних новина) и читају заједнички само ради процеса читања; ако је та књига — разумљива приповетка, онда они траже да их учитељ пропита а они с разумевањем испричају, и ако је час механичког читања. По некад, већином најгори читачи, узимају по неколико пута једну исту књигу, отварају исту страну, читају једну исту причу и запамте је; они ово не чине по заповести учитеља, већ од своје воље, и шта више, јоши против изричне учитељеве забране, Ови рђави читачи често долаве к учитељу или к старијем ученику и моле га да заједно читају. Бољи читачи, из другог разреда, мање воле да читају у друштву, ређе читају ради процеса читања, и ако што запамте на памет, то су обично стихови а никако приче у прози. У најстаријем разреду понавља се иста појава, са једнсм особином, која ме је зачудила. На часу логичн ог чктана нима се даје једна књига, коју ови читају наизменце, а.