Учитељ

456 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

сти образованог човека од 40 година на испит из географије, тако је исто и глупо и чудно кад на такав испит изведу десетогодишњег човека. И овај и онај морају одговарати на изуст, а за један час времена немогуће је сазнати обим њиховог знања. Да би то постигли, нужно је да онај ко их испитује, поживи с њима бар неколико месеци.

Тамо где су заведени испити (под испитом ја разумем и одговоре на питања), јавља се још један нови некорисни предмет, који је сам по себи тежак јер потребује особене способности, — а тај предмет се назива: спремање за испит или лекције. Ученик гимназије учи историју, математику ит. д. и још — вештину одговарања на испигима. Држим да је ово некористан предмет. Ја, учитељ, оцењујем степен знања својих ученика тако тачно, као што оцењујем степен својих сопствених знања, ма да нисам задавао лекције нити нарочита питања ни ученицима ни мени; а ако странац хоће да оцењује то знање, онда нека поживи неко време с нама, нека изучи резултате нашега предавања и примену на живот наших знања. Другога, средства нема, а сви испити су само лаж пи обмана пи препреке редовним предавањима. У послу предавања само је један самостални судија — учитељ, а њега могу контролисати само његови ученици.

У предавању историје наши ученици одговарају сви заједно, не зато, да покажу своје знање, него зато што осећају потребу да речима поткрепе добијене упечатке. Летос нисмо ово могли појмити ни ја ни нови учитељ; ми смо у овоме видели само поправку њихова причања, па смо нашли да је боље да се та поправка врши јединачно. Ја тада нисам могао да се сетим зашто је у школи досадно, али моја вера у слободу ученика спасла ме је. Већина беше изгубила вољу за учење; три слободна дечака непрестано су одговарали сами, а тројица плашљивих непрестано су ћутали, плакали и добијали јединице. У течају лета ја задржим за се предавања, из црквене историје, а учитељу — љубитељу поретка — оставим народну историју, те је он имао довољно слободе да распоређује по клупама децу, да их мучи посебице и да се љути на закашњење деце. Неколико пута сам саветовао да пусти децу из клупа, али се мој савет узимао као моја омиљена оригиналност, па зато се тај поредак одржавао све дотле док није дошао стари учитељ, а у дневнику новога учитеља могли сте читати ове примедбе: „Од Савића не могу да извучем ни једне речи. Гришин није ништа испричао; упорство Пећке ме је зачудило: није Рао ни једне речи; Савић је још гори него пре и т. д.

Савић беше румени, пуначки син једног трговца; имађаше црне очи са дугим трепавицама и иђаше одевен у кожух; на ногама имађаше чизме, александријску кошуљу и чакшире. Симпатична и лепа Фигура овога дечка, зачудила ме је а особито тиме, што је на часу аритметике он био први. Читао је и писао добро. Но чим га почну испитивати, он одмах спусти своју лепу кудраву главицу, суве се помаљају на дугим трепавицама, 2 он се спрема као да се сакрије од свих присутних, — и страда ужасно. Ако