Учитељ

КОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ : 455

ПЦ ПК _____ На —-=а па НЕ и АД

малога, не имајући на то никаква права, Учитељ зна, да се ученик, стојећи пред њим, мучи, црвени и зноји; и њему је самом досадно и тешко, али он зна за правило, да ученик мора сам ла одговара, и неће да погази то правило.

А зашто да га учимо да говори сам, то нико не зна. Ваљда за.то, да пред његовом екселенцијом, г, ревизором, уме прочитати какву причу или одговорити на постављено питање. Неки ће ми рећи, да се без овога не може знати зшта је он научио. Одговарам: савршено је немогуће да једно

страно лице за неколико минута оцени његово знање; учитељи без испита

п одговора ђачког врло добро уме да оцени на коме је ступњу развића његов ученик. Чини ми се да овај начин јединачног испитивања, није ништа друго до остатак старог сујеверја. У старо доба учитељ је гонио ученике да морају све учити на изуст, од речи до речи, па пије ни могао оценити друкчије својега ученика, док га не испита да види да, ли је све, од речи до речи запамтио. После је усвојено, да понављање речи на изуст није знање, па су почели тражити да ученик говори својим речима, али начин одговарања појединце и то онда кад учитељ хоће, остаде неизмењен. Било је изгубљено из вида, да се од онога, који је што год на изуст научио, може у свако доба тражити да то понови, али да се запамти верно садржина, једнога говора и да се она искаже својим речима, нужно је, да се ученик налази у згодном расположењу за то.

Не само у нижим школама и гимназијама, пего ја не разумем ни на универзитетима, испитивање по нарочитим питањима, друкчије, него само онда кад има да се искаже на изуст научена садржина. У моје време (Изишао сам из универзитета. [845 год.) ја сам пред испит учио на изуст реченицу по реченицу, и добио сам одличну оцену само од оних професора, чије сам диктате на изуст научио).

Посетиоци, који су много сметали предавањима у јасно-пољанској школи, с друге стране користили су мени. Они су ме савршено уверили, да су испити и одговарање лекција остаци једностраног средњевековног школовањи, и да ву при садашњим околностима немогући и штетни.

Обузет детињским самољубљем, ја сам често хтео да цењеном посетиоцу за један час покажем знање мојих ученика, па је изишло то, да се посетилац уверио у то, да ученици нешто знају, што они нису знали (ја сам га изненађивао по неким Фокусом) или је обично посетилац држао да они нешто не знају, што су у самој ствари врло добро знали. Овакво је недоразумевање поникло између мене и једног разумног, даровитог посетиоца, који је био специјалиста у послу васпитавања, и то у сасвим слободним одношајима, А шта би било да је то био званични надзорник, директор или ревизор, п не узимајући у обзир то, да испити обично производе збрку појмова код ученика.

Уверен сам, да ученик не може резимирати све знање учитељу, а тако исто не може ни посетиоцу, као што је мени или вама немогуће да резимирамо сва наша знања макар из једне науке. Као год што је глупо изве-