Учитељ

АМСТЕРДАМ 593

Коменски је у Шарош-Потоку држао опроштајну беседу пред многобројним слушаоцима, свештеницима, племићима и грађанима с којима се морао растати, пошто га потребе његове црквене општиве у Лису зваху.

Ну не беше му суђено да дуго остане на челу тамошње слободно-религиозне своје ошштине, којој тесногруде одредбе вестфалског мира опстанак поткопаше, нарочито од оног часа, од како њен покровитељ, гроф Бохуслав од Лисе пређе у католицизам (1652), водећи зар рачуна о времену и његовим приликама. Године 1655., на име, настаде између Шведске и Пољске рат у коме шведски краљ, Карло Густав, у једном једином походу освоји сву Пољску до самог Кракова.

У овом рату победитељи заузеше и Лису, али је ипак сачуваше. Ну тим горе прође варош, кад идуће године Пољаци своју земљу узеше натраг и кад при том провалише у варош. 28. Априла године 1656. би Лиса разорена, варош обраћена у прах и пепео а «браћа» разјурена на све стране').

Коменски о том јадикује овако :')

«једва што се повратих из Угарске у Пољску, у моје изгнанство, и тек што се мало смирих, кад ме изненада дохвати страшан вихор северне олујине, који сву Пољску обрати у крвав цламен рата и ову до краја опустоши, при чем и наша варошица би тако разорена, да од ње само рушевине остадоше. А беда к томе дође тако изненадно, да се једва го живот могао спасти. Тад и мени пропаде све што сам имао: кућица, намештај, библиотека, — у кратко, све моје благо, плодови од више но четрдесет-годишњег рада и ноћног бдења, изузимајући неке ситнице, које су биле већ штампом издате и које на брзу руку закопах и земљом покрих. При томе ми пропадоше не само главни делови Пансофије, већ чисто преписини, него и цела шума пансофске грађе, то јест благо, 20 година прикуиљено, са дефиницијама свију ствари и аксиома (начела) !»—

Ову уништену «шуму пансофије Коменски као да није могао преболети ; јер у писму на Харедерфера у Нирнбергу јадикује он овако:» О, да ми је Господ бар ашуму пансофије»

ђ Бао што Палацки право напомиње, неки лични непријатељи Коменскога бацали су на њега кривицу због тешке судбине, која варош постиже, оптужујући га, да се за време шведске окупације према Швеђанима пријатељскије понашао, него што то сме бити спрам непријатеља земље. Рајаску: БВадћовј» 169

#) Ор. ад. отп. ТУ. стр. 3. «Уна бугцв.»

УЧИТЕЉ 30