Учитељ

СМРТ КОМЕНСКОГА 603

1Х.

СМРТ КОМЕНСКОГА.

Џпшта песеззакити.

Последње дело Коменскога, што га је написао у очи саме смрти (год. 1668. и које се може сматрати као лабудова песма његовога дугога и великим мислима испуњеног живота, то је

Џтшп песеззактшиа.

Једно што је потребито')

У својој, две године пре тога написаној Панегерсији, Коменски се још бавио поправкама људских ствари; а сад се враћа к једноме што је од потребе. Према чистоћи своје савести, могао је Коменски спокојним погледом и несатрвепим духом очекивати скору смрт; за њега смрт није значила да ће њоме бити уништен већ само преображен. На догледу смрти страшно нам се измењују они размери, по којима смо дотле одмеравали циљеве и тежње овога света, и голем део земаљских величина тако опадне и постане нам незнатан, да готово ишчезава пред очима. И за Коменскога је у таком тренутку ишчезло све сем једнога јединога — «ипшт песезвалши». У таком узвишеном расположењу духа давао је он свету своје савете, којима је смер верско измирење с Богом. Без многих ствари, које човек држи за крајње потребне може се лако бити"); ово, вели Коменски да је сам на себи најбоље искусио, боравећи дванаест година, у главној вароши Холандије, једноме од највећих светских тржишта. После хиљаду странпутица, вели он, на послетку се

5 Џпшт песевзагћши, зете, аша з61 5: песезвагнит ја уна еБ зове еф розе тогфет, диода поп песеззагиа типа Табеаив еб ад ппши песеззаглшт 5652 гестрјепа, зепех Ј, Атов Озтешиз Аппо аефанз зпае ГХХУП. типдо ехредепаша оНет. Атазфегдап! А. 1668 — Једно што је од потребе свакоме да зна шта му је нужно у животу, на смрти и после смрти, и што свету на размишљање оставља старац Ј. А. Коменски, враћајући се к ономе што је једино потребно, пошто је изморен стварима, које нису за овај свет потребне. — Цео спис подељен је на десет одељгка и снабдевен символичним дрворезом. На ново издато г. 1728 ба Лајпцигу код С. Б. Валтера.

2) Коменски осуђује све што је излашшно ч сувишно као противност онога, што је преко нужно, нарочито раскош код Чеха и Пољака: «Раскош је похе упропастила, рекао је један мудри владар на северу,» који је луксуз јако мрзио, — наводи Коменски. '