Учитељ

636 ДРЖАВА И УЧИТЕЉИ

течају школске године ослободити од даљег школовања, којима се морају изостанци да извине, а за оне, којима се изостанци не могу да извине прописана је казна: «други пут од 1=А дин: трећи пут од 4—8 а четврти пут од 9—10 динара, и даље се ова последња казна удваја на корист школске касе.»

Код оваког јасног законог наређења, којим се искључиво тежи да се пописана деца за школовање школују кроз цело време овим законом за школу прописано, ипак је све ово само записано на, артији, јер у већини случајева школски одбор само изриче казне, али их не наплаћује његов председник, који је у псто време и председник општине политичке. Па и господа, ревизори, који обилазе на крају школске године све школе и ако подносе сваке године извештаје о томе да се казне не извршују, ми знамо само мален број оних председника, које је државна власт кажњавала за неуредно вршење законских пропива у овоме питању, као и то да је врло незнатан број пагнан силом законских наређења да се изречене казне изврше у корист школске касе У самоме Београду, у свима основним школама, код свију наставника налази се сваке године по један доста знатан број ђака, који изостају од школе, бележе им се изостанци, шаљу се позиви родитељима, да оправдају изостанке своје деце и јавља се сваког месеца школском одбору онај број деце са знатним бројем неизвињених изостанака да изриче казну и изврши је — али до данас, а то је искуство од пуних осам година, ни једна пара није ушла у школску касу од казни нити је и један извршилац казни до сада кажњен, нити је чак узимат на одговор!

Према овоме факту питање је: да ли се онај број, који се званично износи, да се у Србији доиста школује 60000 деце, тачан број: Према нашем искуству, које броји шестнаест година рада у основној школи, овако је стање ствари. Свака школа било варошка или сеоска, у сваком разреду има бар по 10 ђака, који врло неуредно долазе у школу, не за то што школу не воле, што је учитељ врло строг, што у школи нема, шта да науче или да виде, што немају интереса, но за то, што родитељи, знајући да неће да искусе законску казну, шаљу децу на посао и онда кад је школско време, или сама деца оду са осталима, који немају занимања тамо где ће се занимати или до подне, или цео дан без ичије контроле, те да проживе мало у слободи, на своју руку и како она знају. Зар се у којој вароши нашој ма поред једне варошке школе не налази по неки број оних, који нису ни на занату, ни у гимнасији но чече пред школом чекајући да одвуку по неколико ђака да им праве дру-