Учитељ

ГЛАСНИК

Пе 058

из аиколиног живота.

Дуга у школи. — 20 маја 1890 г. пре подне небо се мутило, изгледаше да ће бити кише. Кад сам свршио часове у школи, пустим децу на ручак. Тек што се даца од школе неколико корака одмакоше, а на један

пут киша пљусну као из кабла. |

Деца из других, околних села, која су под вењаком у дворишту ручала, побегоше у ходник, а она, која пођоше својим кућама, немајући куда, нека се склонише под кровове кућа, неки опет под тополу код моста, а већина, бегајући, вратише се натраг у школу. И ако добро покисоше, опет су се смејали и један другог дирали. Изгледаш као лазарица, веле један другом.

Сви смо се били скупили у ходнику и посматрали како киша пада. Неки, почеше и да певају :

„Молимо се вишњем Богу Да удари росна киша

Да ороси наша поља,

И шеницу озимицу,

И два пера кукуруза.

Да су случајно била то варошка деца, она би се без сумње мрштила и љутила, што се због ружног времена не могу на сокаку, после школских часова, играти; ајдеца сеоска од својих 7—8—9 година почела већ да мисле и да се брину о ономе, за шта су се њихови родитељи мучили и патили, и од чега ђе да живе. Мислила су какав ће род жита донети, каква, ће берба испасти, А већ 2—3 недеље ни кап кише на земљу није пала.

Није за дуго киша падала. За пола сах. толико је нападала да су улицама потоци јурили. За тим дуну силан ветар. Гране од дрвећа су па-