Учитељ

СВЕСНА 9. — БЕОГРАД 1892. ШАЈА — ГОДИНА Х!.

МА, ЛАЛАЛА ЛАЛА АМА ЛДАЛАЛАМА АЛА А ААЛАДАЛАЛАЉА АЛА А, ЛАЛА А

ДЕДАГОМКО-КЊИЖЕВНИ ДИСТ

МАМА).

ЈАН АДМОС КОМЕНСКИ.

говоР МИХ. ЈОВИЋА, УЧИТЕЉА

(на 300 год, пРОСЛАВИ У учИТ, школи 6 АПРИЛА 0. Г)

Да би потврдили изреку св. писма како земља није ништа, друго него «долина плача и страдања;» да би доказали: како је ништаван овај живот земаљски и како се радости и задовољства налазе само у вечитом животу небеском: наставници и васпитачи шеснаестог и седамнаестог века употребљаваху у настави најдосадније методе, а у васпитању најтеже и најгрубље казне, које су могли измислити.

Основне школе онога доба беху избе и шупе господарске; учитељи бедне незналице, осиротеле занатлије и црквењаци, којима се плаћало по крајцару годишње на једног ученика ; учионице у исто време и станови породице учитељеве, у којима, у већини случајева, становаше и стока и живина учитељева; настава је била голо памћење изрека без разумевања; ученици жалосни аутомати без активности, бледи, испијени, груби и подмукли, које је школа сабљажњавала у место васпитавала, којима је досадна и тешка настава убијала поред духа и оно мало тековине, што је у школу ПИ — здравље и живот њихов.

Нити се знало за ред, нити се водило рачуна о методу, нити се појимала вредност моралног васпитања, нити се ценило здравље — то највеће благо човеково — нити се осећала тежина грехова и неправди учињих ученицима и васпитаницима тога времена.

УЧИТЕЉ