Учитељ

ЗА ШИРЕЊЕ ЗНАЊА И ПИСМЕНОСТИ У НАРОДУ - 839

ми овде доносимо извод из поменуте две расправе. Коме је, пак, могуће, добро је, да то и у „Гласнику“ прочита.

Прва расправа је од пок. А, Николића (онда „Редовног Члена Друштва Србске СОловесности“). Расправа је читана и примљена у седници „Друштва Срб. Словесности,“ 11. априла 1349 г. У њој се прво говори о томе: треба ли да се „Друштво СОловесности«“ дели на одељке или не (то је било онда покренуто у Друштву), за тим писац говори о томе, како је Друштву главни циљ, распростирање знања у народ, па се вели: да Друштво треба и да ради на томе да у масу нашега народа шири корисна знања књигом српском. „Списати неку књигу, вели Николић, и на свет издати ју, још би се код нас које како могло; али ту науку разпространити, као што је Олавно Друштво себи за цељ поставило, то је једна тегота о којој Друштво треба да разсуждава и да се саветује.“ За тим писац разлаже, како он мисли да се може и како треба у том правцу радити, „Дру“ штво Срб. СОловесности,“ вели писац, треба да издаје књиге које су удешене за. народ, а народ треба да их купује. А како народ још не зна да тражи књигу, и не жуди за њом, то треба учинити, да „Правителство“ посаветује општине, те да оне набављају књиге, које Друштво издаје за народ. Те књиге да се чувају у општинском суду, одакле ће се узимати и читати. А да би се књиге читале, треба установити читаонице у свакој општини, одредити место где ће се читати и дан кад ће се књиге читати скупљеном народу или члановима читаонице.

Школе су најзгоднија места за, читаонице, лети може то бити макар под каквим грмом, а зими у општинској кући, у каквој приватној кући, па макар и у механи. Дани за читање најбоље је, вели писац, да буду недеље и празници после цркве; а где цркве нема, онда у времену кад се врши служба божја. У свакој општини Друштво треба да има или учитеља, свештеника, чиновника или каквог трговца, као свог уагента,“ који би књиге чували и народу читали и тумачили, Као награду за, то, они би за себе добијали бесплатно сва издања „Друштва Србске Словесности,“

Трошкове за читаонице подносила би ошштина, а сваком грађанину био би слободап бесплатан приступ у њих. Писац мисли да би на тај начин народ брзо увидео корист од читања књига и успех би био сигуран, Прво би се нашло макар неколико њих, који би читаоницу походили; а кад би се увидело, да се ту може без икаква трошка што год корисно чути и научити, било би после све више и више посетилаца.

Друга је расправа у истој свесци „Гласника» од пок. Димитрија Матића, такође онда редовног члана „Друштва Србске Оловесности,“ Ова је расправа читана у седници Друштва | Фебруара, 1850 год. У њој Матић вели, како је „Друштво Орб. Словесности,“ после читане расправе А. Николића, на истој седници било изабрало комисију, која ће начинити план о ономе што је Николић предлагао. Али, вели Матић : „На жалост, премда, сам ја више пута у заседанијама друштвеним питао, шта чини та коми-