Учитељ
"обасјана. Окренемо ли се на скоју другу страну или у кратер погледамо, видећемо само једну густу помрчину. Полагано, као што сати за сатима пролазе обузимају зраци сунчани
врх за врхом на овом претенастом бедему, док га најзад целог не обасјају и сад нам се овај неизмерни обод кратерски, који можда изноби у пречнику преко 10 миља, покаже сјајан као сребром постављен. Јутарњи сунчани зраци сада обасјавају поступно унутрашњу страну планинску, према нама, која и ако је неколико миља од нас удаљена, показује нам се исто тако јасно и разговетно, као и најближа околина. - | Као што нам је свима познато, атмосфера земљана много доприноси лепом изгладу њиниг. предела. На Месецу нема ваздуха, који би своју гасовиту копрену разастро преко лица природиног и повећао јој лепоту. Ми смо на Земљи навикли, да нам ваздух пресветлу сјајност сунчеву ублажи; на Месецу на против нема тога. Сунце зрачи тамо највећом снагом своје светлости, да нам се чини, е смо му сасвим близу. Ова сјајност сунчева увећана је још тиме, што је небо око њега са-
свим црно. По што нема на Месецу никакве атмосвере, нема тамо ни овог плавог небесног свода што га ми на Земљи имамо. На Месецу је небо и при најведријем дану једна неизмерна, безкрајна црна просторија без икакве Форме и граница, једна црна бездна. А што је исто тако особито, то је да на овом црном небу сијају звезде, па и најситније, својом пот"пуном светлошћу и то чак у сред подне. _ Пошто на Месецу нема ваздуха па се и зраци сунчани не преламају, то су предели месечеви које Сунце не обасја непосредно својом светлошћу, у сенци. Сенке су тако црне, да нема ничега на земљи чиме би се могле упоредити. Пред нама одакле проматрамо, видимо тако велику свет-_ лост на обасјаној страни планинској, да нам очи нису у стању поднети, док се на другој страни протеже миљама предео чију тамнину нису у стању очи прогледати. Около нас свуда видимо само ову оштру противност између пресјајног светлила и најцрњег тамнила. Црно "небо још повећава "овај велики контраст, јер обасјани брегови што се далеко око нас простиру бљеште на црној подлози мрачнога хоризоната. Ови одношаји на Месецу праве управо страховит утисак на наше земаљско око. Јака светлост и као угљен црна сенка, пустош у свему оном, што земљине пределе улешшава, црно небо са јарким сунцем, никакав траг од живота, не узев ту још и одавна угашене вулкане — све то чини те су предели месечеви страхота пусти и празни. Брда се подижу као голе стене које никаква шума не одева, никакви их снежни покров не покрива; нема глечера да се после свога пада одмара у каквој јарузи; не видиш лаву како се ваља низ стрмените стране вулканског брега. Узалуд ти поглед лута по пространој равници да угледа горостасне шуме или плаву површину каквога, језера ; нема ливаде да распростре своје шарено покри—
вало, ни потока да долину пара. Голе и пусте шире се велике пољане све је голи камен. као и врх брега на коме ми стојимо.