Учитељ

0 ТИКОЛАМА У ИСТОЧНОМ БРАЈУ СРБИЈЕ 119

у руку и вели: «јоте ши јо акума ам венит ин школа, се инвец, вреј се ме јеј ши пе мине» (Ево и ја сам дошао саду школу да учим, хоћеш ли да ме примиш). Наставник не разумевајући ништа, шта му овај малишан говори, пита га; «како се зовеш, чији си, шта хоћеш,» а овај му вели «јо ам ши секуј, меа дат мујка, ам ши карте јоте» (Ја имам и торбицу, дала, ми мајка, имам и књигу, ево). На све ово, наставник само слеже раменима и ћути, јер не зна, како ће с њиме да се споразуме.

Питање је сада, какав упечатак остављају ови призори у души детињој, какав изгледа учитељ у очима овога веселога и разборитог малишана, кад наставник није с њиме ни једну реч проговорио. Оваквих би примера могао сила навести, али и ово је довољно, те да се види, да одма први тренутак, први састанак наставника са ђаком у овом крају, разликује се са свим од састанка наставника са ђаком у осталим крајевима Србије.

Овамо долази дете у школу потпуно спремно и способно да се може наставник с њиме споразумети — да се може разговарати —, а тамо га тек треба спремити — научити — да се можеш с њиме споразумети — да се можеш разговарати.

Према овоме дакле, као што се види, и сам наставни програм у школама овога краја не може никако бити једнообразан са наставним програмом у школама по Шумадији, Мачви и осталим крајевима Србије. Ко би то хтео, значило би, да не познаје ни у колико законе природног развитка дечјег, ни захтеве и прописе сувремене педагогије.

Главни циљ наставе и управо једина у школама источног краја Србије треба и мора да буде изучавање језика. Да би овај циљ могли што боље и успешније постићи. крајње је време, да се почне што енергичније и у већој мери радити на отварању и подели школа у том крају Србије. Становници тога краја жудни су науке и децу своју дају у школу и од своје воље, па и ако су јако инокосни има их доста, који и по двоје деце дају у школу од један пут. Сваки жели да му дете научи бар српски да говори; «дајем га, вели, у школу да научи макар само српски да говори и пише, да му се не би доцније, кад оде у војску, смејали и окретали га, који су простији од њега, и да не би за њега други говорио у суду. кад се с неким суди, него да се може сам да жали. тужи и брани, кад му буде потреба. Ко данас зна српски, пролази млого боље свуда, него ли онај, који не зна, па не ћу да ме дете доцније куне, што га нисам дао у школу».

Али изгледа ми, као да је овај крај био пасторче за наше државнике, јер док су се у сред Шумадије свуда делиле школе,