Учитељ

148 ЗАБАВА И ПОУКА

9 динара, па узех ону воду и травку те одем кући и дам детету, па ето дођох код тебе, ка' без душе. Молим те, као што се Бог моли, испиши ми тај сан, па наплати што рекнеш да је право, јер у селу, што их има писмених, не знају ту молитву, сан шта ли.

Ето ти сад моје муке, помислих у себи Овај тражи да пишем записе као оџа. Ако кажем праву истину — да не знам, он ће причати по селу како учитељ ништа не зна. Да му напишем ма шта, кад он и онако не зна шта је то, онда, место да плевим коров, ја га сам сејем. Да му кажем, како то није лек у болести, хоће ли ми веровати и хоће ли ме послушати ' Поћутах мало, мислећи шта ћу, па му онда рекох:

— Брате, та гатара лаже и мами ти новац. Како ти може она из угљевља што казати, како може из тога видети од чега ти се дете разболело и шта му је, кад дете ни видела није Него ће боље бити, да ти дете однесеш лекару, па ће он знати шта му је и како га треба лечити. Како ти казујеш, биће да ти је дете прозебло и добило запаљење, па ако пропустиш 48 сати, можеш изгубити дете. Сан матере божје могао бих ти написати драге вољо и написао бих ти бадава, али ти то неће ништа помоћи. Остави се тога што ти гатара вели, куд ће она знати боље од лекара; Она вара свет само да што год добије.

__— Мани, господине, не говори тако, рече сељак. — Може то чути она, па ћеш зло проћи. Нећеш дочекати ни Петковицу. Ја јој. вала, не бих казао шта ти рече, ни за живу главу, али. се бојим, да она то из угљевља сама не дозна.

— Молим те, брате, рекох ја, — иди ти кући па одмах носи дете лекару, а можеш гатари слободно казати што ти ре- _ кох. Не марим ја за то.

Човек поћута, па оде. Послушао ме је за прво, т. ј. однео је дете лекару и помогао се; али гатари није хтео ништа казати. Сигурно није хтео мени учинити тиме какве неприлике. Ја сам сад код њега вредео много, али и гатара је имала код. њега неког «страхопоштовања». =

После овог догађаја прошло је доста времена. Прошло је пролеће, лето и јесен, а настала беше зима. Једне децембарске вечери позва ме један мој добар сусед на вечерње село. После вечере и после других разговора поче се говор о вилама, вештицама, вампирима и т. д. Ја сам ћутао и пустио да прича сваки, а очекивао сам да и мене запитају што год о томе. На послетку домаћин се окрете мени:

— Бога ти, господине, вели, јеси ли ти кад год видео шта ноћу: