Учитељ

ВАСПИТНЕ КАЗНЕ И НАГРАДЕ 153

броти срца човечјег. Место братске слоге и љубави, место племенитости и искрености, разузуриле се у таквоме друштву најуглађеније особине обазривости и неискрености.

Главно је дакле то: да васпитачи појме психолошки утицај казне и награде, да га проникну до најтањег његовог треперења на дечју душу. А кад се то појми, онда треба имати Философскога такта у примењивању ова два васпитна средства. Али пре свега најпотребније је васпитачу да са стојичком стрпљивошћу проучи онај тајанствени душевни расположај, који је руководио ученика, да изврши дело, које је собом повукло казну или награду. Потребно је савршено познати побуде за кривицу |3а добро дело при награди), па онда проучити само дело и његов развој. Ето где је вештина! Анатомски нож, микроскон и хемикалије у руци лекара треба, да се претворе у оштро око, проницаву свест и судско-полициску вештину код васпитача, а кад се то изврши, долази рецепт, али рецепт мудар, подударан и циљу сходан.

Показати душевне побуде, које су нагнале ученика, да учини кривицу, умети појмити утицај казне и разумно је употребити, п најзад расправити ствар о ученичким наградама, — то су ето питања, којима се ова књига бави. Ова питања заузимају такав значај у васпитању, да је расправљање њих права потреба свакоме васпитачу. Колико се сећамо, у нашој књижевности ово је прво засебно дело, које се бави питањем о казни и награди и над расправом Мите Нешковића „Може ли школа бити без телесне казне“ има ту вредност, што се искључиво бави психолошким развојем детиње кривице и духовним утицајем казне на осећања, као и награде на карактер. -

И дело ово тако је подељено, да поступно разрађује све моменте у процесу преступа и казне, почевши од побуда за преступ, па редом прелази на, решавање или одлуку за извршење кажњивога дела, за тим на вољу, која се створи за тај посао, после тога на само дело и његове последице у облику природне и вештачке казне.

У уводу писац напомиње историски развитак употребе казна и награда, који се управљао према појмовима појединих векова, а данашње доба може та питања расправљати у пуној светлости историскога искуства и сувремених Факата. Забуне и неодређености у педагошким појединим питањима па и у овима било је вазда зато, што су личне особине сва= ког ученика друкчије, те и питања о казни и награди јављају се као последице ненормалних појава васпитнога, рада.

Део расправе под 1 зове се „узроци пргступа“. Узроци, који ученике наводе да буду несташни и да чине кривице долазе с две стране: из околине ученикове и из његових личних побуда. У прву групу узрока спада, учитељево понашање у школи, његов начин предавања и васпитања. Све методске неправилности, које се појаве од учитеља, јесу голем утицај на, готовост детињу да скриви. Поводи, које учитељ и настава дају деци да