Учитељ

286 НАВИКА

више сиса, а и у сну прет му је у устима. Ослабила, му прса, са. свим је блиједо и слабо, те лијечник вели, да га треба по што по то одвикнути од тога. Мати се забринула., па га моли, пријети му, туче га по прсту, маже му прст луком, паприком и што све не ради, а дијете плаче, те опет палац у уста. А што има у том прсту ; Ништа: гола навика. Кад се дијетету већ од почетка чини све по вољи, оно на то тако навикне, да не позна туђе воље, која се противи његовој, па се тога ради и баца на земљу, удара ногама и рукама, виче и жести се, да је страхота, и ето тврдоглавца. Које пак од почетка навикне слушати и вршити туђу вољу, оно постане послушно и види, да и оно има својих дужности. Човек, који сав свој вијек марљиво ради, не може никако ни у дубокој старости, да буде без посла: посао му је дапаче право уживање, док је лијенчини највећа покора и казан. Таквих примера видимо сваки дан неброј, а сведоче да, је мозак орган, на који утјече навика, више, него на икакав други. Навика обухваћа сав живчани живот, сва осјећања и све мисли. Живчани састав може се склонити на добро или на зло, али врло споро — многим понављањем. А много лакше се склоне на оно, што човјеку годи већ од природе, него ли на оно, што му је неугодно и тешко. Сви мали дневни утјецаји, што дјелују на нас узгојем дуго и дуго, могу као капљица по кап љица, потећи потоком, а напокон и реком, која се не може више зајазити. Кад навика удари о силну запреку, може се одбити другим правцем. Тешка болест н. пр. може страствена духанџију тако променити, да никад више не пуши. Жеивчани састав је механизам, који периодички дјелује као ни један други. Ако се у животу и стално промијенимо, опет се у становито време враћамо на старо. Ми радимо неки посао сваки дан у 10 сати прије подне, и у то смо доба сваки дан готово исти, па и то вријеме можемо свршити тај посао боље и лакше него ли у које друго доба. Ако устајемо вазда у 2 сати у јутро, то ћемо се и сјутра пробудити у исто вријеме. Навикосмо ручати тачно у 1% сати; у то вријеме осећамо нај- | више глад. | И нагон није ништа друго, него баштињена навика, која прелази с генерације на генерацију. Нагон за селидбу у птица селица јавља се сваке године у исто доба. Затворена птица, ако и има све, што јој треба, трепти онда крилима, хоће свом силом да полети, удара о стране крљетке, па се може и убити. Како прође то вријеме, птица се умири, па она остала и у нас.