Учитељ

288 ' НАВИКА

вамо народ и омладину. А у том, као што и у сваком послу, нека нам буде судија разум — знаност и ништа друго.

Што је која навика старија, то она јаче нама влада. Наша _ нарав, т. ј. оно, што смо ми сада, јест пошљедак нашљеђа, и вањских утјецаја, што су у нашем животу на нас дјеловали. Нико нема право да рече: Што јесам, постао сам сам о себи. Ако дакле један дио тих утјецаја узрокује у нама трајне модификације органа и Функција, т. ј. ако се они претворе у толике и толике навике. то ове постану један дио наше нарави. Зато и јест њихова снага толика. Е

Погибељно је дубоко укорјењену навику вапречац угушити, па, била она и здрављу шкодљива. Како мало по мало постаје, тако нека и нестаје. Ко хоће да свом жестином пресјече зле и дубоке — старе — навике, не може да успије, него ствара себи силних противника. Тако и учитељ, који зле навике већ у почетку првога разреда напречац немилице крши, одбија дјецу од себе, те не може да узгојно дјелује. Кад дјецу или било кога навикавамо на што, ваља да најприје узбудимо у ње интерес (мар) за ствар, а да престанемо одмах с послом, чим

"дјеца. осјете умор и нестане интереса. И немојмо силити дух, да ради, кад није никако хоран за посао. Рад проти вољи и кому 656 опиреумор, не дјелује узгојно. Већ Коменски рече, и то му бијаше гесло: "Нарита буди далеко од ствари; све ће ов само собом развити».

Најтеже се у опће навика мијења у човјека малене интелигенције, ал има и ту много изузетака. Што је пак човјек образованији, то је и морално слободнији. Он се покорава ра-

зуму, а не навици. За то и неима племенита и челична значаја, без широке и темељите обравованости. Човјек који је навикао чинити добра дјела за сретнију будућност свога народа, са свим се промијени, кад удари о јаку противну снагу, док права значаја не може ништа да скрши.

Како су Функције живчана, сустава највише склоне навици, тако је и кретање мишица. Ко је навикао навлачити рукавице, кад год излази из куће, напокон то чини, да и не мисли на, тај посао. Ко је носио дуго тврд шешир, а једаред га замијени меким, откривајући хвата се за крило, као да носи тврд шешир. Ко је вичан изувати најприје десну ципелу, почиње увијек тако, а да и не мисли на то. Такво мишићно гибање јест дихање и друго. Хоћемо да нешто пишемо, ал не знамо како да, "почмемо. Сваки час умачемо перо, премда је увијек мокро, а још "нам ни на ум не пане, како да почмемо.