Учитељ

516. КЕЊИЖЕВВИ ПРЕГЛЕД

Код нас у Србији слабо се зна за листове који излазе преко, а тамо опет тако исто наши листови слабог одзива налазе, То је не само нео _правдано, него је и штетно. Ми не знамо докле ђе Дунав, Сава и Дрина бити кинески зидови која нас толико одвајају да слабо чујемо једни за друге као да смо преко евета. Наша је књижевност слаба, народ е.або писмен, па се разуме да треба јаче настати те да се корисне књиге и ваљави листови што више шире и читају. Међу тим ми немамо довољно ваљаних књига и листова, па и оно што имамо једва излази и животари, а за веће напредовање наше књижевцости као да још нема бољих изгледа. Но како ћеи бити, кадсуу Србија ретки претплатници Босанеке Виле, Голуба, Пчелице, Споменка, Сгражилова, Јавора, Н. Васпитача и др. а листови који у Србији излазе, опет на прете могу бројати претплатнике из др. срп. земаља ван краљевине. Огуда је то што су лис'ови наши обично кратког века, што се нови сваки час појављују, појављују се да једва животаре неко време, и најзад ту је главни узрок што још немамо листова који су се уздигли на висину на којој треба да су, вити се на истој одржали и поживели дуже. А како ћемо их и имати кад се сви они ограничавају на извесан круг читалаца само у једном крају нашег варода2 Ми мислимо да би крајње време било да се настане што јаче, те да се ваљане књиге и листови, ма где излазили, да се шире по свим земљама нашим. Без тога нема напретка књижевности нашој.

Још једну махну, која смета напретку књижевности, морамо споменути. Она је у томе, што код нас чим почне који лист или књига да хвата бољег корена и да се развија све више и боље, одмах други потрчи и покреће. што год слично томе, што је више мање „то исто само мало друкчије.“ И на тај вачин се цепа и оно мало читалаца и помагача наше књижевности, те онда оно, што је почело напредовати, дође у застој, а ово, што се појавило као ново, једва животари, животари докле му што год треће „то исто само мало друкчије.“ не почне конкурисати и пропаст му епремати. И код оваког стања ствари не можемо се надати каквом бољем и већем вапретку ваше књижевности. Зато ми мислимо, да би крајње време било да се радне сваге више концентришу, а у исто време да се и читаоци као помагачи концентришу око неколико листова, па би овда ови били све бољи бољи, онда би се књижевни радови могли боље хонорисати, што сад ретко бива, (а без тоља радници нити ће, нити мољу улалти више воље и труда те рад мора бити мањи ц слабији) — онда се можемо надати бољитку и вапретку. наше књижевности, Ма мислимо да је боље имати неколико листова али ваљаних, него 2 и 8 пут више али слабих. Да би то било, мислимо, да нема другог и бољег лека, него што више и јаче ковцентрисати радне снаге и гретплатнике, и настајати да се добра књига и дист шири по свима крајевима нашег народа, а не само у околини где се штампају.