Учитељ

546 УТИЦАЈ ОСВЋАЊА и мисли

топлом водом, која је издавана за морфијум џогауно заменила овај последњи“ —- да би видели какву огромну улогу игра уверење у корист самог начина лечења. Ми нарочито обраћамо пажњу читаоцима на подвучена места наведене фразе. Веома је поучно упоредити их с оним већ наведеним случајем, кад су се у 80 болесника, под утицајем мисли да су узели на бљување, јавили „несумњиви наступи бљувања.“ Тамо — шећерна вода издавана под именом за бљување, са свим је заменила дејство последњег; овде — убризгавање топлом водом, издавано за убризгавање морфијумом, са свим је заменило дејство морфија. На тај начин у оба случаја добијају се ресултати, какви би се мо рали показати да је лек у истини употребљен. Дакле, у основи ови се појави слажу међу собом, јер они поничу под утицајем мисли о очекиваним упечацима. Мисао с таквом јасношћу и јачином представља себи ове упечатке. као да су она у самој ствари изазвани дејством страног предмета, и зато баш пред. стављени таквим начином утисци условљавају у организму, у суштини, оне исте промене, какве би се добиле, кад би ти упечаци били изазвани спољним стимулом.) (СВРШИЋЕ СЕ)

срА РИС РИЊА За уие Српских школа у Турскоме Царству у 1892. школској години Оез есојез зегђез еп Тигдше роџг Раппее зсојатге 1892

Високом милошћу Његовог Императорског Величанства, узвишенога и благоразумнога султана Хамида П, који подједнако бди над својим верним поданицима и подједнако своју високу

1) Наведени овде утицај мисли показује каткад веома важан свој значај у слупајевима постанка овога или онога митског причања. „Људима, којп живе у земљи, ко јој је са западне стране отворено мор:: изгледа, да се сунце нођу загњури у воду. Сунце, очевндно, представља им се као маса очевидпе материје, која се налави далеко од нас, а изве:но је, да, кад усијана тела долазе у додир с водом, производе цпврчање; о-+ туда и излази, на сваки начин, кепосредни извод, да кад се сунце загњури у воду, то се мора чути цврчање Од закључка да се пцврчање мора чути; до уверења да се оно донета и чује или да је већ чувено, прелаз није велики; а прешавши га, то овај очигледан аргуменат старе науке пр лави већ у потпуно развијеном мит посматрања. Ово гледиште ми налавимо у двема; једна од друге удаљеним, земљама, где ев т као да се свршава на западу, у бескрајном океану. Страбон вели, да свето предгорје, т. ј. продлорје св. Викентија јесте крајња западна тачка не само једне Евро= пе, него и целе насељене земље; и тамо, вели Повидони, сунце, по мишљењу простог н рода, спушта се с обалама океана и на си се, чује се шум, који постаје као од цврчања (Теилор).