Учитељ

(4 НАРОДНА ПЕДАГОГИЈА

чне споменике, који се тешко озарају Ил зар то није најлепше вајарство, најлепша архитектура, која није оличила јунаштво једним мраморним спомеником, већ му дигла споменик у дивној песми. која се певана од јунака — звуцима разлеже међу гајевима и дубравама, међу рекама и брдима; међу небом и земљом — споменике, који у исти те на хиљаду места могу да загреју родољубива, срце.

Народ познаје и астрономију. Звездано небо, под којим они тако често ноћи проводе, познају боље него по неки образован човек. За сва ку звездану групу имају они име. Научењаци ву и примили прве основе астрономије, лекарства, географије и историје од проста народа. Још и данас су народне песме и традиције извор историје. Још и данас опис земаља најлепши ве најјаснији може од проста народа научити.

Они гаје и свирку. Њежна лирска поезија изражава се звуцима. фрула и двојница. Епска песма праћена бива свагда гуслама

СОтранцима су монотоне наше ајије, а гусле су им најпримитивнији инструмент Ах! да, њима—ал не нама! Нама су оне свете и миле. Сваки стих са усана слепог певача, праћен звуком гусала, потреса нашу душу. Ми у машти видимо нашу славну прошлост, наше врле јунаке наш драги патнички народ. А странцима би — кад би нам рекли да се не разумемо у музици, — одговорили: мили су нам ти звуци, те арије што су наше. -

Па и философија је обрађена. Нису ли наше пословице најлешша народна философија искуством дугих година, озбиљним промишљањем доказане истинег Па као што научари с дивљењем хватају речи мудрог философа, тако у народу младеж жељно слуша говор пам тног старца, који је проткан мудрим пословицама.

Колико лепих поука лежи у овим | „Црни се образ ничим. не опра“. „Поштен човек држи своју реч“. „Старије је јутро од вечера“. „Моли се Богу и ради.“2

Као год што су се младићи учили мудрим изрекама, од озбиљних људи, тако су и женске од матере васпитане пословицама и — празно- | верицама. Тако ћу само да их назовем, јер их под тим именом научен свет познаје. У народу оне немају имена. а најмање таког. _

Тим празноверицама васџитаваху мајке своје ћери тако лако. Оне гледаху речма ваља и не ваља да даду неки узвишени значај. Те речи беху њима толико важне као педагогу изреке Коменског. Спенсера,

_ Хербарта и др. Српеке мајке умеле су, без читања и писања, своје ћери примером и лепом речи да упуте да буду послушне ћери верне супруге, нежне сестре и добре мајке.

(ве што педагогија прича у многим речма, знале су и оне.

Педагогија жели да од васпитаника створи карактерне људе Под том речи разумевају се све могућне врлине, васпитаник треба да је побожан, јер Бог је извор сваке идеалности (по речима Штросмајера). Да. је вредан, да може себе издржавати, да се не мора пред другима пони-