Учитељ

640 | | УТИЦАЈ ОСЕЋАЊА п мисли

нешто, што се обично детава само при утиску из спољњега света, а на име — акт осећаја.“ На тај начин, ако убодете какав био део тела или живо представито себи убод у томе делу, то ће прави и иредстављени утисак имати, у суштини, једнако дејство на покретну систему судова данога дела: су: дови се раптлрују и испуњују крвљу. Све је ствар у интенсив ности саме продставе па, према томе, неће бити чудновато, ако мисао о каквој му драго рани, страхотама и т. д. доведена до крајњега, болеснога развића, учини да крв наиђе на она места тела, на који је и обраћена пажња,

Треба ми говорити, да ови исти Филолошки основи одређују и утицај мисли на радњу срца. Као и при утицају осећања, тако исто и овде централна нервна "система (мозак), посреством блудећега нерва, парализује нервне снопове срца и задржава или успорава његове Функције: Шрема свему што је до сад казано, можемо у општим цртама обележити Физиолошки _ узрок утицаја пажње; у самој ствари, скупивши уједно све што је о описаним појавама речено, не ће бити тешко признати ову поставку: пажња, усредсређена на дани део тела, постиче централну нерву систему да парализује дејство симпатичке системе у тој области тепа, на коју је обраћена пажња. Ну, такво је стање симпатичких нерава, као што већ знамо, у све зи са ојачаним и живљим Функционивањем, са рушењем, о чем сведоче и посматрања. Тако про. Лејкок, који се занимао спе цијално питањем о утицају пажње на крвоток, говори, да се у инервацији (т.ј. утицају нерава у Функције) и крвотоку осећа местимични потетицај, те и Функционисање у том делу постаје јаче, кад је пажња скренута на ма какав део тела. Овде би се могла навести и таква иста мишљења Фехнера, Вунта и др. Не _ће, дакле, бити противно истини, ако знамо, да у Физиолошком погледу усредсређивање пажње одговара моменту Функционалне радљвивости — разоравању. Ово се потврђује и непосредним посматрањима Деви-ја, која, показују, да сваку усредсређену | умну радњу, дакле, такву која гута сву пажњу, прати приметно повишавање температуре, а то је последица појачанога разоравања у ткањима. Ту је исту појаву — повишавање темпоратуре при умном раду — доказао био и Лебон и др.