Учитељ

~> о ~

ШТА И КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА

Као год што научно читање не треба сматрати као искључиво утицање на ум детета, тако исто и за уметничко не треба рачунати као искључиво утицање на осећање. И ту, такође, неумесно је оно строго дељење, које смо поменули мало пре. „Практични људи“ нашег времена целим својим радом, плановима и спекулацијама, стојећи на основици материјалних интереса, који непосредро из живота. излазе, често не признају осећање; и одричући њега, одричу сасвим и појезију, његову свагдашњу сапутницу. Без сумње, за правилно васпитање нужно је хармонијско развиће свију духовних особина човека; друкче речено: умно васпитање треба да иде руку под руку с моралним и естетичким. Је ли могуће узимати ма коју од ове две врсте васпитања на штету друге; На против, обе су дужне једна другу служити као узајамна потпора, Умно развиће не хлади осећање, него још регулише његов правац, показује му пут, ствара га човечнијим и уноси у њега смисао. С друге стране, то осећање може служити у корист општег блага, које излази из самог живота, добијајући тим, тако рећи, стварну потврду, а не јавља се као продукат вештачке узбуђености, распаљеног уображења и глумачке афектације. Што више и дубље човек подвргава, осећање анализи ума, тим боље (да се изразимо у Фигуриј дотерује облик његов, и удешавајући га сличном кристалу, даје му јасну сјајност и благородну.силу Доказати то примерима није тешко. Само су оне појете добиле светски значај који су, осим ватреног осећања, уносили у своје производе и светлост мисли. Данте, Шекспир, Шилер. Гете, Пушкин и др. оставили су својим потомцима не само звучне строфе и излив осећања, њима задахнути, него су оставили у тим строфама и богату слику живота људи разних историјских епоха; посејали су дубоке Философске мисли и осветлили их тако, да та светлост ево није умрла ни за нас, а неће умрети ни за наше потомство.

Детиње читање мора се слагати с детињом природом, својим садржајем мора одговарати његовим умним силама и срествима, и ни у ком случају не сме их превазићи. Нема ничега горега и опаснијега него неприродно и несавремено развиће духа; неприродно и прерано развијена деца јесу моралне наказе; свака прерана развијеност личи на распадање у детињству. Бјелински тврди: прерано резонирање суши у деци извор живота, љубави, и среће, прави их младим старцима који иду на гигаљама.') Бем, све што је прерано у детињем добу сравњује са желуцем засићеним ђубретом, кога, треба хранити млеком.2) Главно је — што је могуће мање потреса, морадисања и ревонирања. Деци не требају поједини изводи и доказивања, него њима су нужне догичном поступношћу украшене слике, боје и звуци. Дете не воли апстрактне идеје, — њему су потребне биографије, приповетке, скаске и приче. Тако одређује детињу природу и детиње потребе Бјелински. Писарев иде још даље. Он сумња да би чак и дванаесто-годишње утр-

1) Соч. Бћлинскаго. ч. Ш. 2) Ббме. «Воспитанје сина».