Учитељ

ШЕТА И КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА 191

има, осим тога, још и озбиљног. Такво мишљење је уско и неодговара задацима литературе у ширем смислу. Истина, читање, између осталог, служи и за одмарање, али не и за пусто, без вредности, провођење времена, као што многи разумеју одмарање, већ за користан одмор у слободно време. Према томе, читање мора бити сасвим удешено за примање, т. ј. приступно по садржини и по Форми, а јасно по излагању. Но тога је мало. Читање (особито за децу повелику) јесте једно од васпитинх срестава која утичу на њих у реалном и Формалном образовању. Кад школски послови постану све већи па уморе, читање треба тада да буде одмор за главу; оно је дужно више обраћати се уображавању, не престајући ширити знање и хоризонат читалаца. Но на ову грану васпитања полаже се само ради развијања ума. Циљ дечјег читања треба да је: здраво развијање уображења, и доброг осећања, усељавање стварних, јасних, и нарочито светлих слика, а не бамо прекраћивање празног времена“ — вели В. П. Острогорски.) То је још и Бјелински тражио од писаца за децу: „Храните и развијајте у њима осећање; уздижите чисту и некористољубиву љубав к добру; учите их да воле добро ради самог добра а но за награду, и не из користи; уздижите њихову душу примерима самопоуздања и узвишености у раду.') Према овоме, излази да не треба баш строго делити читање које развија, ум, од читања које развија осећања него и једно и друго зајаднички, Узмимо на пр. добру научну књигу, па макар и из природних наука, њени описи природе способни су не само да обогате научни ковчег младог читаоца, него су способни и да изазову у детету симпатију к природи чак и тада, кад је ретко види, мало зна, и може бити не интересује се баш особито њоме. Волети природу, готово, исто тако природно је као и волети Фамидију. То значи да у познавању природе не треба гледати не само једино сувопарно изучување исте, него и зближавање с њом. — такво зближавање које се јавља под утицајем симпатије према начелу нама сродном. Треба, се старати да се деци улије побожност и љубав природи, као што је то код сваког човека мислиоца, и слава томе писцу који је ставио себи тај високи циљ. Осим љубави к природи човеку су у природи и алтруистичке тежње. Развијати у срцима младих читалаца хуманитарна осећања, у смислу љубави к човечанству у опште и к фамилији посебице; показивати им дуж= ност и позив с којим су они дужни сродити се. ако желе постати сувремени корисни и достојни радници у животу, — ето рада за сваког писца педагога, а при том и потпуно остварљивог кад се њега прихвати даровит човек. Поштеним радником на општем пољу младић ће постати само тада, кад он има идеал поштеног човека. „Идеал — писао је Кавелин — служи као посредник између мисли и рада; и даје тон раду.3)

1) В. Острогорскји. «Рускје писатели какђ васпитателђно-образователрни матерјал дала зандатји с дђтрми». СОпб. 1885.

2) Соч. БЂлинскаго, ч. П.

3) К. Д. Кавелинђ. „Задачи стики». Спб. 1855.