Учитељ
~ со
ДЕЧЈЕ ИЛ
или више њих изгубе. При овом имају право зврцања они који су задобили, и тада сваки који је колико добио обично нађе свога одговарајућег друга, који је толико изгубио и њега зврца (напр: који је добио два, зврца онога који је изгубио ова, и. т. д.).
Сва вештина ове игре састоји се у хватању каменчића — пурака и у погађању прста при зврцкању. Игру не прати готово никаква ларма и живост, већ сваки седећи на свом месту сву пажњу концентрише на хватање и бројање пурака; као и на погађање прста при зврцкању.
У овој игри вежбају се руке и очи при хватању, а памћење при пребрајавању и срачунавању колико је који ухватио, као и при погађању прста при зврцању. Опраштањем зврчака, деца се вежбају милосрђу и доброчинству.
Пошто у овој игри нема готово никаквих рђавих страна, а деца је међу тим врло радо играју, то би требало да се по свима школама одомаћи,
Ст. М. Мијатовић
Работка, — (дечја игра у пиротском округу). Ова весела игра најрадије се игра у пролеће, кад је лепо време. За њу се тражи равно место, које је с једне стране зидом ограђено, да би леђа наслонили. Не само што се може на отвореном месту играти, већ и у затвореном простору као у соби.
Ево како та дечја игра изгледа: Међу собом одреде, који ће да седе, а ко ће да тражи. На број деце не гледа се. Који су одређени да седе, они поседају тако, да ноге у колену пресавију а леђа на зид наслоне, пазећи при том, да сс празан простор између њих не може опазити. Руке „држе испод колена. А да им се што већма ствар, која се тражи, сакрити може, они своје ноге покрију горњим хаљиницама. Онај, кога су одредили да тражи, он узме увијену мараму или увијен кајиш па га да коме он хоће. И то сада иде од руке до руке а он непрестано у једног, у другог тражи да нађе, а сви у глас вичу: „рада“, уробити!« Код кога се ствар нађе, он извуче казну од онога ко је тражио, па сада он тражи, а онај, који је до тада тражио, седне на његово место. И тако се продужава игра.
ж
Корист је од ове игре: 1) у овом случају покреће се готово цео труп, глава, очи, јачају руке, ноге, јачају прса. 2) вежба се и разум у погађању. А штета је: 1) што је казна у доста великој мери примењена ; 2) развија се мржња у погледу кажњења, те се немилице туче; 3) од многог викања производи-се велика забуна. Од сваке игре захтева се што више тишине, а не ларма,
Прибележио у Мокрој Пет. М. Стојановић,
учитељ