Учитељ

848 ЕЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

требало поменути и заводе за глувонеме, онда се он тиме само гради смешан, и даје само још један прилог више за свој начин реферисања' „Укус није чуло које управља варењем» (Стр 100). — У књизи стоји : „Укус је чуло, које управља рањењем, и чува нас од штетних јела. Ко има развијенији укус, тај је боље у стању да подешава рану према ор-

ганској потреби“ итд. Зашто је и ово огласио реф. за погрешно, за иста.

ми је чудно. А и овде је реч „рањењем“. својевољно замењена речују „варењем“, те онда наравно излази други смисао. Неће бити на одмет да поменем, да је спорна реченица у мојој књизи узета од речи до речи из „ЖХиг.“ Л. Стев. стр. 160,

„Не стоји де се тело одмара, кад год се не креће“ (стр. 110), а тако исто и „покрет и рад нису једно“ (стр. 113). — И сам признајем да не стоји и да нису за свакога, коме је главно смисао а не реч. А кад стане ко цепидлачити и ватати се за речи, онда може и бити. Али кад се стану ствари на тај начин претресати, онда се свакој реченици може, што оно кажу, надовезати реп. На тај начин био би човек у стању да на свакој страни нпр. референтове „Поуке о чув. здр.“ нађе по неку реченицу, која. би се могла огласити као погрешна. Ево да покушам. Да отворим књигу где му драго! Ево нпр. стр. 84 и на њој прва реченица, која ми паде у очи: «Та црна прашина је из дима и она заилази у дно плућа те се ту таложи“. Зар ту не би могао неко рећи: Како дно у плућа2! И зар прашина не допире и до врхова плућних, Исто тако би могао неко питати : Зар могу уморени делови тела повратити се и к себи доћи (стр. 259 „Поуке о чув. здр.“. К себи може доћи оно што има свести: човек,

животиња, а како ће доћи к себи нога, или рукаг На стр. 82 „Поуке“.

стоји: „ваздух сам собом нити мирише нити смрди.“ Неко би на то могао нпр. рећи: То није истина, као год што није исина да је ваздух безбојан. Свако ваздушасто тело мора ма како утицати на чуло мириса. Ми не осећамо од ваздушних надражаја ни смрад ни мирис, што непрестано у тим надражајима живимо, те је чуло отупило према њима. А кад би дошао на Земљу какав човек који би био одрастао у другој атмосфери, нпр. на Марсу, тај би одмах морао осетити ма какав или смрад или мирис

од ваздушних надражаја на своје чуло за мирисање. Други би опет могао

на исту реченицу приметити: Ништа, па ни ваздух, нити само собом смрди. ни мирише; то су само наша субјективна опажања. Итд, итд.

Ето, такве би се нпр. примедбе могле надовезати на горње ставове над би се строго хтело држати речи, а не смисла. Али сваки паметан и непристрасан рекао би, да су таке примедбе будаласте, или у најмању руку неоправдане. Надик на ове изгледају ми горње две замерке референтове, кад поново прочитам стр. !0и 113 у мојој књизи. Оваке се замерке у обичном говору зову „закерање.“

удар треба вежбањем (гимнастиком) зној натеривати %“ (стр. 196). У књизи стоји: „Сваког часа телесног веџбања треба децу веџбати телесно дотле, док се не загреју и не почну се знојити“. Овим се хтело да на-