Учитељ

=

15

пиеу). Све је то отуда, што се код нас по школама уче само гола правила, а на примену тих правила, на шнтерпункцију и стилизацију, слаба се пажња поклања. За то се е пуно права код пас често п чује: „Свршпо школу а незна ни писмо да напише“, и за то нам ђаци највише падају на штеменом пријамном пспиту.

Знање правила и закона Филолошких од мале су вредности без практике и примене. За то, колико се пажња поклања на изучавање тих правила и закона језика, толико још већа пажња треба да се обраћа на оно што и јесте главна циљ учења тог предмета — на практичну страну језика, а то је: на правилан и чист говор, на леп и јасан стил п на правилност писања. За то су писмене задаће, вежбања и састави из српског језика, као практика по свима школама веома потребни.

Да би се пак ученици основне школе извежбали у лепом писању, п да би се извежбали да науче писати бар краће саставе, без већих правописних погрешака, онда је нужно, да бар једаред, ако не више пута, педељно буде писање у школи под надзором наставникових.

_ Фа тај посао мора се узети као грађа нешто што је деци садржином својом познато, пи што је као предавање пређено, било из историје, пли из земљописа, или пак познавање природе и науке хришћанске, — па отуда згодним питањима изводити лепе и кратке реченице за писање. Ну да би било већег интереса, још је боље употребити кратке поучле и моралне причице за причање, и из њих пзводити питањима главније реченице за пшесање. Тако исто треба им пепричати по какву кратку причицу, да је код куће сами напишу, и донесу на преглед и поправку своме наставнику. У почетку, док се томе мало не привикну п не извежбају, треба им на табли исписати питања о познатом предмету, да на њих ученици тачно писмене одговоре напишу. Доцније им се може само испричати нешто, па да сами напишу. После им се може само пепричати нешто, па да сами напишу што су чуди и запамтили. И најпосле, задавати им да сами о неком предмету што знају напишу.

Предавање треба удесити тако, да се увек по четврт часа, ако не више употреби на исправку иравописних погрешака Погрешке се могу исправљати на два начина; један је тај: ако ученици своје радове промене, п самп учине у њима исправке, а други је: да један од бољих ђака изађе и на табли испише све што је диктовано, а остали да у својим задаћама исправе погрешке где их буде имало. И разуме се, још сам наставник, идући од клупе до клупе, пазиће на свачији рад чи ниће примедбе и исправке.

Ради једно-образности у писаћем материјалу, треба деци казати, да, сви купе (пли сашију) и донесу подједнаке вежбанке, искључиво за тај посао. Те вежбанке п пера треба у школи држати. У очи тога дана, кад ће бити писмени рад, треба пм казати да донесу мастило. Пре предавања, казати деци да своје вежбанке и држаље изваде и мету на клупе, и да тада право п мирно седе.