Учитељ

МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ 629%

издржљивости, ставу, окретности и умешности становништва; о условима за здравље, о болестима заразним, ако их има, кратко поменутим и узроке њихове.

Тек, кад се све ово и овако упозна и научи, и сваки ђак умедље то лепо и описати, може се рећи да су ученици упознали становништво у дотичном пределу Србије.

Само ово ве не сме никако сматрати и обрађивати као. неки узгредни придатак уз Земљопис, но се мора увек ематрати као битна садржина, као језгра Земљописа Србије. Нарочито се овај део мора опширно и у целој потпуности обрадити и научити при упознавању источнога краја Србије, а у школама у овим пределима, тако ће се чинити нарочито при предавању Земљописа западнога дела, Србије. Не би требало да буде у Шумадији ни једне школе, у којој ученици не би знали бар десетак песама и толико прича из овога краја, и све речи, називе, који су друкчи у Источном пределу.

Наш ђак не само основне, но и свију других школа, и данас излази из школе с погрешним мишљењем, да је српски само онај језик у књигама и како сеу Шумадији говори, а да је свако одступање од тога, .... несрпеки. До јуче је цело наше чиновништво цела наша интелигенција имала и растурала тако мишљење о своме народу и његовим карактерним одликама., И нас то већ досад врло скупо кошта: вилна снага и рад треба сад да се утроши, да би се очувало оно, што је наша, у овом погледу безумна, интелигенција деценијама одгуривала од себе и бацала у туђе руке. Школа нема, нити сме имати пречега и узвишенијега задатка, но да ову заблуду сузбија и искорењује. А то се друкче не може постићи но једино обавештавањем, „шознавињем браће и развијањем љубави међу њима. А то се све чини кад омладина на онај начин упознаје разлике. у говору, обичајима и т.д. у своје браће, и научи да је то. све српско.

Чудновато је, да баш односно ове тачке у земљописној настави, код нас владају веома изопачени погледи. Ни једне. једите школе у нашој земљи нема, у којој се овако упоредо (па ни засебно) ва земљиштем упознаје н становништво. Да. један ђак у Шумадији не зна где је и колика је Власина, Сува Планина, Миџор, Ртањ итд., то се сматра, и у учитељству и ван њега, као страшно незнање. А што исти онај ђак, који. то све лепо, „ка из књиге“ зна, пружа прет на једнога Заплањца и Власотинчанина и крети га именом од кога се онај стиди, то нити коме пада у очи, нити ко замера нашој школи и тиколовању за тако незнање. Може ли бити чега изопаченијега 2! Где има зечева и лисица, вукова п медведа, где успева.