Учитељ

0 ПАЖЊИ УЧЕНИКА ПРИ ПРЕДАВАЊУ 819

Ну чулни утисци не трају дуго ин нејасни су, с тога се чула морају образовати, додајући чешће деци да опажају исте предметв и задржавају чула на истима; тако се мало по мало казују имена ствари.

У другој години научи дете своје име и почиње себе разликовати од околних ствари и дете проговори, да се са говором и у говору дух свестрано развија, јер говор је средство за саопштавање и примање туђих мисли. Чам дете проговори, то је знак, да оно о нечему већ има свести. Али пажња јавља се у деце тек много пи много доцније, све дотле докле душа помоћу чула не схвати нешто што може изнети на сусрет опоме што је ново и тек сад душа постаје пажљива.

Као што видимо, примљивости за нове представе нема без старих сродних представа. А из овог изводимо: да пажња није урођена или нека општа снага душе, која би постојала сама за се, него је ресултат духовног развитка. Од тог духовног развитка зависи и способност за пажњу, јер што су веће духовне тековине то је и способност за пажњу већа, у толико је интересантнији и сам предмет. да то је учепим људима много што шта, интересантно, према чему су неучени равнодушни. То долази отуда, што је код учених људи далеко шири круг представа него код обичних. С тога и јесте задатак школе, да код својих ученика прошири круг представа, па кад је то постигнуто онда ће и способност ва пажњу бити ту. Деца то код својих кућа нису могла сама постићи а није их на то нико ни упућивао. Ове њино стечено знање до доласка у школу, то је добивено у игри и више нехотично. У роднтељској кући није нико ви упућивао децу на какво редовно занимање, а још мање, да је ко од њих захтевао да кога по читав сат слушају и његове речи да пазе. Код куће су деца навикла површно радити, мислити, слушати, појимати па и посматрати Посљедица је свему томе непотпунаст и расејаност. И такво дете кад дође "у школу, оно није у стању да учитељева предавања слуша с пажњом, јер нема пажње, т. ј. између његових п наставникових мисли нема никакве психолошкс везе; и настава мора бити безуспешна, ако наставник не узме то на ум.

Неопходно је дакле нужно, да се круг дечијих представа прво прошири, како би дете било у стању да своје мисли за наставникове везује и да их с пажњом прати. Кад је то постигнуто онда тек од наставе може бити користи, Ну круг дечијих представа прошириће се тек онда кад они буду посматрали разне предмете и облике и о њима свој суд доносили. Ну нужно је да то посматрање буде што потпуније, а то ће се постићи, кал се ученицима буде помагало у посматрању и кад се буду уклањали они џредмети, који би могли да расвјавају ученике. Још би могли додати и то: да се деци не износи у један мах више предмета ; а од мањих пред мета треба имати више.

Још је један моћан Фактор, да се код ученика изазове и одржи пажња, а то је — сам наставник. „Учитељ је душа школи“. То је неоспорна. истина, Од њега зависи све; он је у правом смислу душа, јер што је