Учитељ

146 ШКОЛСКЕ КАЗНЕ

Свратио сам после школе нешто послом у школу тога свог друга. Куцнух на врата, али се не чу одговор, већ чујем само јачи глас учитељев. Ја ступих унутра, не слутећи да ћу се што огрешити, кад су часови престали. Кад. уђох, учитељ беше окренуо леђа вратима, а пред њим стајаше неколико ђака. Он се нагао над једним, па га пита таблицу множења и шамара с једна и друге стране по образу. Викне 57! па шљис шамаром, 49 и опет шљиси т. д. Сад сам и ја био у неприлици, а мој друг, кад ме виде, у још већој.

Тај учитељ напустио је учитељство и отишао у др. службу. Маоги су га онда ценили као једног од најбољих учитеља, а и данас по неко зажали што је тако ваљан учитељ оставио осн. школу; али овакав његов метод за учење таблице множења, знам да неће одобрити ни они који га јако цене. Јер прво и прво шамарањем по обраву може се лако рука омаћи па ударити преко уста, те детету оштетити слух; а друго ва незнање лекција тукли су стари учитељи и одвише и баш за то што се пређе тукло и за такве кривице, забрањена је ова телесна казна.

Још нешто.

Да се у осн. школи (па и у гимназији), поред других казни и бије, то се већ зна. Само се то махом крије. И биће да највише бију они, који највише крију. За што кријуг — За то што је то законом забрањено. Па зар није боље отворено изаћи и казати: ево ја сам ђака избио за то и то; те, ако је таква казна била неумесна, да може други казати: немој тако, не ваља тако, боље је овакв у том случају поступити“ Овако пак, кад се крије оно што у ствари постоји, биће батинања не само више, него ће га бити и кад треба и још више кад не треба; и кад је то умесно. оправдано и корисно и кад од тога ни помена нема.

На послетку овде вреди поменути да су се енглески учитељи пре неког времена изјаснили за то, да треба у основиој школи дозволити телесну казну — батине. Многима је то било чудновато, тим више, што је то од оних хладних Енглеза, многи могу то рачунати као нешто одвећ незгодно, али биће да су енглески учитељи имали јачег разлога за овај захтев свој и биће да имају у многоме право.

4. — У Дому сиротне деце једног пролећа почеше деца брати и јести зелено воће. Забране, опомене. претње, не помогоше. То су била махом деца, која су пре доласка у Дом већ научила да једу зелено воће као посластице какве. Да се сад уздрже, кад га спазе, то је било мучно. Требао је неко непрестано да води надзор, те да не даје прилике да се деца доводе у искушење, а ја опет сам нисам могао стићи да увек и на то пазим.